„Пажљиво сам прочитао питања и закључио да овога пута нисам у могућности да вам изађем у сусрет. Извињавам се због тога, али ми професионална етика и дужност да штитим националне интересе не дозвољавају да одговорим. Многи пројекти које је Мики Ракић започео и веома успешно спроводио са нашим страним партнерима и даље се одвијају и не би било корисно за интересе Србије о њима говорити у јавности у овом тренутку.“
Јован Ратковић, саветник за међународну срадњу Бориса Тадића, председника Р. Србије
Србија мора да се запита да ли јој се 27. септембра спрема нови 27. март не зато што је 2026. година исто што и 1941, нити зато што је данашња Немачка Хитлерова Немачка, што су студенти генерали Симовић и Мирковић или што је Александар Вучић кнез Павле. Таква поређења била би и историјски нетачна и политички профана.
Паралела је много озбиљнија. Она се налази у вечитом проблему малих држава које у тренутку велике унутрашње кризе морају да разликују три ствари, аутентичну вољу сопственог народа, амбиције домаћих политичких елита и интересе великих сила које никада не посматрају кризу мале државе као неми посматрачи.
После готово 23 месеца од пада надстрешнице у Новом Саду, протеста, блокада факултета и универзитета, сукоба на улицама, стварања студентске изборне листе, промена у државном апарату и коначно оставке председника Републике, више није довољно питати ко је био на улици. Право питање гласи, ко ће на крају политички наследити улицу, ко припрема Србију после Вучића и да ли ће Срби сами одредити своју будућност или ће им, као толико пута у историји, неко љубазно помоћи да је изаберу.
Александар Вучић је 27. септембра поднео оставку на место председника Србије и истовремено саопштио да је донео одлуку о аболицији и помиловању 49 лица, од којих су 23 повезана са догађајима који су обележили претходних годину и по дана.
Та одлука има далеко веће последице од судбине људи на које се непосредно односи, јер је држава током кризе неке од поступака представљала као озбиљно угрожавање институција, полиција и безбедносни систем су радили свој посао, тужилаштва водила поступке, а онда је политички врх одлучио да део тог процеса пресече актом милости.
Председник има уставна овлашћења у области помиловања и ту нема никакве мистерије. Мистерија почиње на другом месту, шта после свега мисли полицајац, оперативац, тужилац или припадник службе коме је држава јуче рекла да брани уставни поредак, а данас му политичком одлуком објаснила да је наступило време помирења?
Држава има право да промени политички курс, али професионални апарат не може дуго да функционише ако његови људи почну сваког јутра прво да проверавају политичку временску прогнозу, па тек онда закон.
Управо је то једно од питања која остају после Вучићеве одлуке да ли је тим потезом затворена једна криза или је унутар система отворена много тиша криза поверења?
Међутим, још је важније оно што долази после Вучића. Он није нестао из политике напротив, приликом оставке саопштио је да жели да учествује на парламентарним изборима као обичан грађанин.
Али одласком са места председника завршена је једна институционална епоха и отворено питање наследства, ко ће наследити његове међународне контакте, ко односе са великим силама, ко политичку инфраструктуру државе, а ко незадовољство које се против њега акумулирало готово две године?
Управо ту студентска листа престаје да буде романтична прича о побуњеној младости и постаје озбиљно питање државне власти.
У протестима су учествовали људи веома различитих уверења и либерали и конзервативци, левичари и десничари, еврофили и евроскептици, млади који су против НАТО-а, који Косово и Метохију сматрају саставним делом Србије и који не желе непријатељство са Русијом.
Управо зато је занимљиво шта се догодило када је та шаролика енергија требало да прође кроз политички левак и из њега изађе као изборна листа.
Механизам је представљен као врхунац хоризонталне демократије. Кандидати се предлажу на факултетима, проверавају, интервјуишу, пролазе кроз критеријуме и такозвани „идеолошки минимум“, спискови различитих универзитетских центара иду пред велики број пленума, могу се улагати примедбе и покретати процедуре против појединих кандидата, после чега пленуми одлучују гласањем.
Дакле, нема председника странке који извади оловку и прецрта име, нема Главног одбора, нема Председништва, нема једног телефона са којег стиже наређење. Све је децентрализовано, хоризонтално и демократско.
Човек би готово могао да помисли да су стари Швајцарци дошли на српске факултете да држе семинар из непосредне демократије.
Само што је у политици, поред процедуре, увек занимљив и резултат. А резултат је отворио питање због чега су управо неки од најпрепознатљивијих национално оријентисаних кандидата остали ван коначне политичке конструкције.
Професор Дејан Мировић отворено тврди да су Немци и њима блиски кругови стекли пресудан утицај на студентске пленуме и да су на тај начин потиснути Мило Ломпар и други национално оријентисани кандидати, укључујући представнике Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Али политичка последица о којој говори заслужује анализу, ако је протестни покрет био идеолошки широк, а његова изборна артикулација знатно ужа, онда је сасвим легитимно питати који су филтери произвели ту разлику.
Још је занимљивије када Мило Ломпар јавно отвори питање немачког утицаја на састав студентске листе.
Ни за то у јавности не постоји документ којим би се доказало да је неки немачки дипломата имао црвену оловку и списак непожељних кандидата. Али озбиљна политичка анализа не почиње реченицом „све је завера“, као што се ни не завршава детињастом реченицом „стране државе се не мешају у туђе политичке процесе“
. Велике силе разговарају са властима, опозицијама, професорима, медијима, привредницима и свима за које процене да могу бити део будуће власти. То раде Немачка, Америка, Кина, Француска и Британија.
Проблем није што Немци имају немачку политику. Било би заиста необично да је немају. Проблем почиње тек ако Срби престану да имају српску.
А када се већ помене Немачка, наша прича постаје знатно занимљивија, јер Берлин у српску политичку једначину није ушао јуче са студентским пленумима.
Треба се вратити у време Бориса Тадића, Миодрага Микија Ракића, Млађана Ђорђевића и Јована Ратковића.
Ракић је био један од најповерљивијих људи тадашњег председника и један од кључних људи српског безбедносног система, док је Кристоф Хојзген био спољнополитички саветник Ангеле Меркел и једна од најважнијих фигура немачке спољне политике.
Канал Ракић–Хојзген постојао је још у Тадићево време.
После промене власти 2012. појављује се нешто још занимљивије необично добар однос Ракића и Александра Вучића, људи који су формално припадали супротстављеним политичким таборима.
„Политика“ је већ почетком 2013, пишући о Ракићу, навела да је Вучић од њега преузео управљање службама и додала могућност да је преузео „можда и контакт са саветником немачке канцеларке Кристофом Хојзгеном“.
Реч „можда“ ту је кључна, она значи да немамо доказ да је Ракић формално предао Вучићу Хојзгенов број телефона, али истовремено показује да је питање континуитета тог канала постојало у јавности већ непосредно после промене власти, а не да је измишљено тринаест година касније.
И онда долазимо до Јована Ратковића, Тадићевог саветника за међународну сарадњу, човека чија је улога у читавој причи можда управо зато занимљива што о њој није желео много да говори.
Према објављеној реконструкцији, постојала је претпоставка да је контакт са Хојзгеном Ракић добио управо преко Ратковића.
Када су новинари покушали да добију његово објашњење, он им је послао одговор који заслужује да буде објављен у целини, без скраћивања, јер понекад дипломатско одбијање одговора открије више од одговора:
„Пажљиво сам прочитао питања и закључио да овога пута нисам у могућности да вам изађем у сусрет. Извињавам се због тога, али ми професионална етика и дужност да штитим националне интересе не дозвољавају да одговорим. Многи пројекти које је Мики Ракић започео и веома успешно спроводио са нашим страним партнерима и даље се одвијају и не би било корисно за интересе Србије о њима говорити у јавности у овом тренутку.“
То је готово савршен одговор у најбољој традицији старе европске дипломатије, човек није одговорио на питање, а успео је да отвори још пет.
Који су то Ракићеви пројекти? Ко су били „страни партнери“? Шта значи да су „веома успешно“ спровођени? Зашто је национални интерес захтевао да се о њима не говори? И, најважније, шта значи да су се ти пројекти и даље одвијали након политичке промене?
Ратковићев одговор не доказује да је Александар Вучић био било чији „пројекат“, нити доказује да је Немачка организовала његов политички успон. То би било неодговорно тврдити.
Али када поред њега ставимо познати канал Ракић–Хојзген, Ракићев однос са Вучићем и стару напомену „Политике“ о могућем наслеђивању контакта са Хојзгеном, добијамо сасвим легитимно историјско питање ко је, када и на који начин отворио први озбиљан политички канал Александра Вучића према кабинету Ангеле Меркел и колико су неформални међународни канали из Тадићевог времена преживели промену власти 2012. године?
То питање данас постаје још занимљивије управо зато што се, тринаест година касније, немачки фактор поново помиње у расправи о могућој будућој политичкој елити Србије.
Не треба од тога правити роман Џона ле Кареа и замишљати собу у Берлину у којој господа са моноклима одређују ко ће бити српски министар. Стварни утицај великих сила обично је много досаднији, пристојнији и ефикаснији.
Контакти, конференције, фондације, дипломатски разговори, медијска видљивост, међународни легитимитет, приступ институцијама и постепено грађење односа са људима за које се процени да ће сутра нешто значити.
Управо зато треба хладно посматрати континуитет.
Ако је Берлин имао озбиљан канал према Тадићевом систему, ако је после 2012. изградио изузетно значајан однос са Вучићевом Србијом, а сада се у јавности појављују тврдње о немачком утицају и на политичку структуру која претендује да буде алтернатива Вучићу, онда питање није да ли Немачка „воли“ Вучића или блокадере.
Велике силе не баве се љубављу.
Питање је да ли Немачка, као свака озбиљна држава, гради односе са садашњом влашћу и истовремено са људима који би могли да је наследе.
Управо на том месту долазимо до Русије, и то не до Русије из српских кафанских расправа, са иконама, матрјошкама и вечитим доказивањем ко је већи русофил, него до Русије као једне од пет сталних чланица Савета безбедности УН, државе која не признаје независност Косова и силе од које и даље зависи важан део српске енергетске рачунице.
Само дан пре Вучићеве оставке, 26. септембра, он и Владимир Путин разговарали су о билатералним односима, Украјини, Балкану, продужењу гасног аранжмана и НИС-у.
Вучић је после разговора навео да очекује наставак стабилног снабдевања гасом и говорио о цени од 318 евра за хиљаду кубних метара у односу на тадашњу знатно вишу тржишну цену.
То је разлог због којег однос са Москвом не треба мерити количином сентименталности у политичким говорима.
Фабрике се не греју Достојевским, НИС се не решава Толстојем, а право вета у Савету безбедности није православна икона.
Државе имају интересе, а Србија има врло конкретне разлоге да са Русијом не руши мостове само зато што би неко у некој западној престоници то сматрао доказом нашег геополитичког пунолетства.
Исто важи за нафту.
Србија и Мађарска развијају стратешки пројекат новог нафтовода, а званични технички подаци Министарства рударства и енергетике говоре о 113 километара на српској страни и планираном капацитету до три милиона тона сирове нафте годишње, Министарство је такође саопштило да се о пројекту разговара са Руском Федерацијом.
Тих 113 километара цеви можда није тако фотогенично као геополитички самит, али за државу која се тренутно снабдева нафтом из једног правца вреди више од многих конференција о стратешкој аутономији.
Када томе додамо НИС, гас, Косово и Метохију и руски положај у Савету безбедности, онда постаје јасно због чега је питање односа са Москвом много озбиљније од питања ко воли или не воли Владимира Путина.
Зато после готово 23 месеца кризе видим један парадокс који Србија мора да анализира.
Са једне стране имамо студентску политичку понуду у којој је, после свих пленума, интервјуа, идеолошких минимума и филтера, много теже препознати снажан национално и проруски оријентисан политички пол.
Са друге стране, унутар самог система власти током готово две године дешавале су се кадровске елиминације у безбедносном сектору, Влади и другим институцијама, а међу људима који су формацијски ликвидирани били су они који су у јавности били препознати по ближим односима са Москвом.
Не тврдим да је свака кадровска промена била део антируске операције.
Али политички резултат је вредан пажње, Србија би после наредних избора могла да добије и власт и главну алтернативу власти у којима ће бити мање људи спремних да без дипломатског муцања кажу да је стратешка сарадња са Русијом српски национални интерес.
То би био необичан облик плурализма странке би се жестоко свађале око свега, избори би били неизвесни, телевизијске дебате бучне, само би на једном од најважнијих геополитичких питања простор стварног избора постајао све ужи.
У том контексту вреди поново прочитати и оно што је Владимир Путин рекао о Србији.
Он је јавно прихватио Вучићеву оцену о покушају „обојене револуције“ и рекао да руске обавештајне службе потврђују да одређени западни центри покушавају да организују такав процес у Србији.
То је руска обавештајно-политичка процена и као такву је треба представљати.
Али Путин је у истом одговору рекао нешто што је за мене још важније да су млади људи у Србији, чак и они који излазе на улице, у великој мери патриоте, и да је са њима потребан дијалог.
Управо ту се налази разлика између озбиљне анализе и пропаганде.
Не можете десетине хиљада младих Срба прогласити страним агентима само зато што су протестовали против власти.
Међу њима има много младих патриота који желе праведнију државу, који не желе Србију у НАТО-у, који не желе признање Косова и који Русију не виде као непријатеља.
Али управо зато они имају право да питају шта се догодило између њиховог протеста и политичке листе која данас претендује да их представља.
То је суштина питања Ломпара и Мировића.
Ако су национално оријентисани студенти и грађани били део протеста, ако су српске заставе биле на улицама, ако је покрет заиста био широк и плуралистички, где је та компонента у његовој коначној политичкој артикулацији?
Где су људи који без резерве говоре о Косову и Метохији, војној неутралности и сарадњи са Русијом?
Ако их је било на улици, а много мање их има на листи, онда није довољно одговорити да је процедура била демократска.
И најдемократскија процедура производи политички резултат, а политичка анализа постоји управо зато да испита тај резултат.
Можда је све последица унутрашњих односа међу студентима. Можда су пресудни били домаћи политички посредници о којима говори Мировић. Можда Ломпар прецењује немачки фактор.
Све су то могућности које треба проверити.
Али једино што не треба урадити јесте забранити питање само зато што је непријатно.
И ту се враћамо на 27. март 1941. године.
Највећа грешка била би претворити га у школску разгледницу са паролама „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“, као што би једнако погрешно било свести га на британску заверу.
Историјска стварност била је много сложенија постојало је стварно народно незадовољство, постојао је аутентичан патриотизам, постојали су официри који су веровали да бране част земље, али је истовремено постојао и британски интерес да Југославија промени свој положај у европском рату.
Те ствари нису међусобно искључиве.
Напротив, ту се налази једна од најважнијих лекција политичке историје да велика сила не мора да измисли незадовољство малог народа да би га употребила.
Довољно је да препозна стварно незадовољство, успостави контакте са онима који га артикулишу и покуша да политички исход усмери у правцу сопственог интереса.
Људи који су 27. марта 1941. изашли на улице нису знали како ће изгледати 6. април.
Управо је у томе трагедија 27. марта.
То не значи да нису били патриоте, нити да је њихов отпор био неискрен.
Значи да патриотизам и стратегија нису исто.
Патриотизам одговара на питање шта не желимо да предамо а стратегија мора да одговори шта ће се догодити следећег јутра, какве су снаге противника, ко су нам стварни савезници, колико можемо да издржимо и ко ће платити цену ако наша процена буде погрешна.
Срби су кроз историју безброј пута доказали да им храбрости не недостаје.
Оно што нам је понекад недостајало јесте хладно разумевање да велике силе могу искрено да се диве нашој храбрости док је истовремено врло практично користе за сопствене интересе.
Зато данас не треба питати само ко ће победити на изборима.
Много је важније питање шта ће Србија имати после избора.
Ко ће у будућој власти и опозицији бранити војну неутралност?
Ко ће инсистирати на Резолуцији 1244?
Ко ће имати јасну политику према Републици Српској?
Ко ће бити способан да у Берлину каже „не“ када немачки интерес није српски?
То је суверенитет.
Није суверен онај који само замени једног господара другим, суверен је онај који има довољно сопствене снаге да са свима разговара, а да ни од кога не прима налоге.
И управо зато последњи разговор Путина и Вучића има симболичку тежину далеко већу од једног телефонског разговора о гасу и НИС-у.
Вучић је непосредно пред одлазак разговарао са човеком који представља једну од великих сила са којима је Србија током његове власти одржавала специфичан однос.
Истовремено је говорио о ономе што оставља људима који долазе после њега.
И ту историја прави готово непристојно добру иронију, пре много година Јован Ратковић је говорио о „пројектима“ које је Мики Ракић започео са страним партнерима и који су наставили да се одвијају, а данас Вучић говори о међународним односима које оставља својим наследницима.
То, наравно, не значи да су то исти пројекти, исти људи или иста операција за тако нешто нема доказа.
Али показује једну много важнију ствар, председници пролазе, владе падају, странке мењају имена, а канали великих сила према малим државама имају необичну способност преживљавања.
Зато је коначно питање овог новог 27. марта много веће од Александра Вучића, Мила Ломпара, Млађана Ђорђевића, Дејана Мировића или било ког студента са будуће изборне листе.
Питање је да ли ће Србија после највеће политичке кризе последњих година добити стварно нову политику или само нове људе у старим међународним каналима.
Ако једног дана Вучић више не буде централна фигура српске политике, да ли ће се променити политика Србије или само имена људи који разговарају са истим престоницама?
Ако се власт и опозиција смењују, а Србија из сваке смене излази са све ужим простором да самостално одлучује о Косову, Русији, НАТО-у, Републици Српској и сопственој енергетици, онда смо добили ротацију без стратешког суверенитета.
То би био изузетно модеран систем грађани би могли да бирају ко ће спроводити политику, само не и саму политику.
Србија зато не сме да постане ни немачка периферија, ни бриселска административна испостава.
Са Русијом треба чувати стратешке односе тамо где постоје заједнички интереси, са Кином развијати партнерство, са Немачком сарађивати, са Сједињеним Државама разговарати, а са Европском унијом градити односе од којих зависи огроман део наше привреде.
Али кључ свих тих врата мора да остане у Београду.
Велике силе имају пуно право да имају своје интересе у Србији и ми им то не можемо забранити.
Оно што можемо и морамо јесте да коначно почнемо да имамо своје.
То је, на крају, једина лекција 27. марта која нам је данас заиста потребна.
Не да увек кажемо „не“ великима, јер би то било самоубилачки.
Не ни да увек кажемо „да“, јер би то било понижавајуће.
Него да пре сваког великог српског „да“ и сваког великог српског „не“ знамо ко је написао питање, ко има корист од нашег одговора и шта нас чека 6. априла.
Српска национална енергија, било да се данас налази међу студентима, у државном апарату, у власти или опозицији, не сме поново постати сировина за туђу стратегију.
Јер мале народе велике силе ретко питају да ли желе да буду фигуре на шаховској табли, обично им само понуде избор поља на којем ће стајати.
Зато питање Србије после Вучића није само ко ће бити председник, премијер или посланик.
Питање је ко ће наследити државу, ко ће наследити њене међународне канале и ко ће одређивати границе њене политике.
И када се једног дана отворе архиве, можда ћемо много боље разумети и Млађу Ђорђевича и Микија Ракића, и Хојзгена, и Ратковићеве „пројекте“, и оно што се у Србији дешавало између 2024. и 2026.
До тада имамо право да постављамо питања.
Јер 27. март нас је научио да најскупља питања нису она која народ постави на време, него она на која одговор добије тек када буде касно.
Србија више нема ни људи, ни времена, ни историјског луксуза за још један такав експеримент.
Александар Ђурђев
председник “Српске лиге”
