Објављујемо говор Владимира Кршљанина, амбасадора на свечаном скупу поводом 80. годишњице победе над фашизмом, у организацији Првог покрета за Србију и Српско-руског братства, који је одржан 14. маја 2025. године.
Дан победе у Другом светском рату је несумњиво најзначајнији датум у историји човечанства. Ово је уједно и најзначајнији датум у српско-руским односима, јер је то била наша заједничка победа. СССР, Црвена армија и руски народ су га освојили и спасили себе и цео свет. Цена је била огромна, неупоредива са било чим, ни пре ни после тога.
Међу Европљанима, српски народ је несумњиво дао највећи допринос заједничкој победи. Зато је присуство председника Србије на прослави 80. годишњице победе у Москви и његови разговори са председником Путином о будућим односима, у којима борба против ревизије историје данас заузима посебно место, било од великог значаја.
Наше братство је извело велике подвиге у ратовима, али у мирнодопско време није било нарочито без облака, углавном због уцена и интрига Запада.
Верујући у несумњиву победу Совјетске Русије, српски народ, Црква и војска одбацили су потписивање Тројног пакта 27. марта 1941. године, а затим покренули антифашистички устанак масовније него било ко други у Европи. У почетку смо имали два побуњеничка покрета, која неки и данас пренаглашавају, заборављајући да су се током рата, упркос сукобима изазваним западним идеолошким и другим утицајима, та два покрета спојила у један, јер је већина четника прешла на партизане (током рата 727 њихових официра и више хиљада бораца придружило се јединицама НОВЈ-а). То јест, сви који су заиста желели да се боре против фашизма и окупације прешли су се у јединице које су се ефикасно бориле и уживале подршку савезничких сила, а од септембра 1944. и самог краља. Још већи искорак направљен је у борби за стварање Републике Српске, када је унапријед избјегнута могућност унутрашњег сукоба између Срба.
Априлски рат трајао је само 12 дана, од 6. априла до 17. априла 1941. године. Скоро само Срби су се одупирали. Не дуго, али жестоко. Тако су у само недељу дана отпора војне авијације немачке трупе изгубиле 164 авиона – око 10% од укупног броја.
Немачка је осветила Версај, а посебно се осветила Србима – и за Први светски рат и за 27. март. Заједно са огромним немачким трупама, Југославију су напали Италија и њихови савезници Мађарска и Бугарска. Део Словеније је анектирао Рајх, Приморје, Црну Гору и Косово је окупирала Италија, а у центру земље створена је наводно независна фашистичка „држава Хрватска“ – најстрашнија геноцидна машина у фашистичкој Европи.Само њен централни део, окупиран од стране Немачке, проглашен је „Србијом“, Мађарска и Бугарска су такође добиле своје делове територије. Деведесетих година НАТО је покушао да понови све ово.
Међутим, 27. марта, априлски рат и његове страшне последице одложили су планирани напад Немачке на Совјетску Русију за неколико месеци, дајући јој прилику да се боље припреми за рат.
Након немачког напада на СССР, у Србији је избио масовни устанак. Велики успеси побуњеника и ослобођење дела Србије присилили су Немце да умножи своје окупацијске снаге. На територији окупиране Србије примењена је Хитлерова директива бр. 31а од 16. септембра 1941. године: да се стреља 100 талаца за сваког убијеног немачког војника, и 50 за сваког рањеног.
Као резултат бруталне репресије и немачке офанзиве, устанак у Србији је угушен, а преостале партизанске снаге су се повукле у Босну, где су се са великим потешкоћама одупрле непријатељској офанзиви, али су издржале до 1944. године, када се Црвена армија приближила источним границама Југославије.
Наше оружане снаге су се у то време званично звале НОА и ПОЈ (Народноослободилачка војска и партизанске јединице Југославије). У првој фази борбе, у првим месецима након устанка, постојали су само локални партизански одреди. Друга фаза је почела на Стаљинов рођендан, 21. децембра 1941. године, формирањем Прве пролетерске бригаде као прве јединице регуларне војске у селу Рудо (данас Република Српска). Занимљиво је да је касније у Титовој историографији овај датум замењен 22. децембром и славио се као Дан војске до краја постојања Југославије. 1. новембра 1942. године почела је трећа фаза – формирање дивизија и корпуса. Средином 1944. године почела је четврта фаза – формирање војски и војних група. 1. марта 1945. године, НОА и ПОЈ су постали познати као Југословенска војска. Број бораца порастао је са 80.000 на крају 1941, 100.000 у октобру 1943, 500.000 у октобру 1944, и на 800.000 на крају рата. Током рата партизанска војска је била подређена Врховном штабу, који је бројао око 30 људи, на челу са командантом Јосипом Брозом Титом као вођом Комунистичке партије Југославије и начелником штаба Арсом Јовановићем као професионалним официром. Арсо Јовановић је убијен 11. августа 1948. године док је покушавао да побегне у СССР преко Румуније.
У септембру 1944. године, Тито се састао са маршалом Толбухином у Румунији, а одмах након тога са Стаљином у Москви. Сви важни аспекти београдске операције договорени су између Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије уз учешће бугарске војске.
Бугарска војска је одиграла улогу у ослобађању важних градова на југу Србије – Ниша и Лесковца, док су само Црвена армија и НОА биле директно укључене у борбе за ослобођење Београда.
У одлучујућој београдској операцији наше снаге су бројале 590.000 људи (Црвена армија – 190.000, ПЛА – 400.000), 3.640 топова и минобацача, 520 тенкова и самоходних топова, 1.420 авиона и 80 бродова (скоро сва војна опрема припадала је Црвеној армији). Немци (и њихових неколико саучесника) бројали су 150 хиљада људи, 2130 топова и минобацача, 125 тенкова и јуришних топова, 352 авиона и 74 бродова.
Наша главна ударна снага био је 4. гардијски механизовани корпус под командом генерал-потпуковника Владимира Ивановича Жданова – како на периферији Београда, тако и током борби у самом граду.
Црвена армија није бомбардовала Београд из ваздуха, као што су то учинили западни савезници на Васкрс 1944. године. И овај пут су о свему одлучивали руски тенкови, сада заједно са пешадијом југословенских партизана. Мора се нагласити да без Црвене армије, НОА не би била у стању да сама ослободи Београд и централну Србију.
Као резултат београдске операције, немачка армија група „Србија“, која је покривала повлачење Немаца из Грчке у Мађарску, поражена је, ослобођени су источни и североисточни региони Југославије, створени су повољни услови за офанзиву у правцу Будимпеште и потпуно ослобођење земље од немачких окупатора, које је завршено тек 15. маја, јер су неке немачке јединице пружиле снажан отпор и након капитулације, покушавајући да се предају западним савезницима.
Од 1948. до Стаљинове смрти и „помирења“ са Хрушчовом 1955. године, Стаљин, KПСС и Информативни биро оптужили су Тита и руководство Комунистичке партије Југославије да су агенти империјалистичке силе. Као одговор на то, већина предратних чланова партије била је потиснута у Југославији, на Голом отоку створен је систем прогона и концентрациони логор за русофиле.
Тито и његови сарадници негирали су оптужбе о везама са Западом, али је свађа са Москвом постала оправдање за стварање стратешког партнерства са НАТО-ом. У званичној политици, СССР и Сједињене Државе су идентификоване као „империјалистичке суперсиле“, али на јавној сцени, СССР је много чешће критикован.
Хрушчовљево помирење са Титом након његове посете Београду 1955. године био је компромис. Сарадња је настављена у свим областима. Логор на Голом отоку је укинут, али је удаљеност од СССР-а у сфери политике и пропаганде остала, а специјалне службе су наставиле да прате сваког русофилила. Југославија је купила совјетско оружје, била је четврта војна сила у Европи, али је држала фронт НАТО-а у правцу земаља Варшавског пакта дуж целе своје стратешке ширине. Међутим, након распада СССР-а, Западу више није била потребна таква Југославија и одлучио је да је се заувек отараси.
После Титове смрти, осамдесетих година прошлог века, Слободан Милошевић је настао на темељима кључне државотворне и антифашистичке улоге Срба, који су, иако у најтежем тренутку, бранили Југославију, такође обновили српску државност, бранили историјска права, помогли борби српског народа и почели да обнављају традиционалне братске односе Србије и Русије, и изнели иницијативу нашег приступања Унији Русије и Белорусије, која је за нас и данас релевантна.
Србија је освојена не као резултат агресије НАТО-а, већ као резултат обојене револуције, Милошевић је убијен на Хашком трибуналу, и, као и током Другог светског рата, наш отпор западној агресији сада наставља Русија – све до коначне победе.
Морамо схватити да су ратови у бившој Југославији и бившој Украјини исте природе и да су део исте трагичне и фарсичне репризе Другог светског рата, у којој је западна олигархија, очајнички желећи губитак светске доминације, поново покушала да искористи фашисте и нацисте да уништи Србију и Русију, њихово братство.
Фашизам је био и остао средство олигархије у борби против хуманистичких и друштвених, духовних и моралних вредности и њихове сатанизације.
Боримо се за мир. Нови, праведни свет, предвођен Русијом и Кином, чији је Србија била гласник, већ је победио, захваљујући својим духовним и моралним вредностима, а наметањем мира, нехумане претње са Запада ће заувек нестати.
Велика победа, кроз Повељу УН, већ је поставила темеље Новог света, али западна олигархија деценијама гази међународно право, уништавајући, пљачкајући и ругајући се људима.
Ни Русија ни Србија не могу имати посебне односе и интеграцију са земљама и групама земаља које воде непријатељску политику против њих и против једнакости и сарадње у свету. Стога су БРИКС и Покрет несврстаних, а не ЕУ у свом садашњем облику, природно окружење за нас данас.
9. мај треба да постане прави празник у Србији, а народноослободилачка борба треба да буде поштована и прослављена! На Спомен гробљу ослободилаца Београда треба да се подигне капела, а само гробље и околина треба да се третирају као светиња у сваком тренутку, а не само 9. маја и 20. октобра!
Ми смо дужни да дамо вечну успомену и вечну славу свима онима који су умрли за слободу и Велику Победу! Посебно нашим очевима, дедама и прадедом!
Хвала Русији за велику победу и брзу коначну победу!
Хвала Русији на непоколебљивој подршци Србији и нади да ће у Новом свету српско питање, поново отворено агресијом НАТО-а, бити решено!
Живело српско-руско братство!
Владимир Кршљанин је амбасадор, председник Првог покрета за Србију, координатор Иницијативног одбора Српско-руске браће.
Амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко, генерал Лука Кастратовић и пуковник Золтан Дани такође су говорили на свечаној скупштини.
