БРАТСТВО у целини објављује излагање Милане Бабић на Међународном форуму „МИРОТВОРСТВО ПОКОЉЕЊА У ПАМЋЕЊУ РУСКЕ ДРЖАВЕ“ управо одржаном у Ростову на Дону. Милана је излагала 22. новембра у секцији „Русија у систему глобалне безбедности: поглед у будућност кроз садашњост и прошлост“.
„Пред крај времена ће се Русија сјединити у једно велико море
са другим земљама и племенима словенским, она ће саставити
једно море или тај огромни васељенски океан народа,
о коме је Господ одавно рекао устима Својих светих:
‘Страшно и непобједиво царство сверуско, свесловенско ̶ Гога и Магога,
пред којим ће сви народи бити у трепету’. И све је то тачно као што су
два и два четири, и непромјењиво, као што је Бог свет,
Који је одавно прорекао о њему и његовој страшној владавини на земљи.“
Свети Серафим Саровски
Идеја свесловенског јединства своје идејно обличје добила је са појавом словенофила, али идеја тог јединства свакако постоји најкасније од момента када је Источно ромејско царство размишајући далекосежно, стартешки, са јасном свијешћу о својој мисији на земљи, увело огромни словенски етнос у своју културну, духовну и политичку орбиту. Јасно је да историја словенског јединства мора постати предметом опсежног изучавања па и оног слоја нашег заједничког живота који се дешавао прије Моравске мисије.
Данас, након нацификације дијела словенског етноса, отворено се може поставити питање да ли је словенску могућност уједињења задржао само православни дио Словена, и то онај дио који није изградио вјештачки идентитет као анти/ Словен, Рус, Србин, Бугарин…, односно по моделу како сада гледамо на Украјини, и не само у Украјини. И, с тим у вези, да ли један од циљева СВО – денацификација, не нужно оружјем, – може да се узме као један општи услов за избор словенских народа који би ушли у будући савез?
Словенство је данас раздијељено, без свог политичког и културног обличја, чак и словенске земље које су сачувале дјелимичну самосталност и показују отпор, словенску самобитност у великом обиму, попут Србије или ентитета Републике Српске[1], које су својим борбом с многоструко јачим непријатељем одгодиле продор НАТО на Русију на минимум дванаест година, немају потпуну политичку независност већ се налазе под силним притиском и уцјенама остајући у некој врсти полуколонијалног статуса, упркос хтјењу мноштва српског народа ка слободи и самосталности. Интервеционизам, непрестани пристисак, стање готово перманенте револуције у Србији током посљедњих тридесет година, дају свој данак.
Метаисторијски значај српског отпора 90-тих година 20. вијека може се разматрати и имати достојно мјесто у уџбеницима само у историософском кључу. Непознавање историје 90-тих година и догађаја на простору бивше Југославије и, уопште, српске борбе, како међу просјечним Русима, тако и наше међусобно непознавање прилика у словенским земљама, и одсуство дубљег изучавање словенских народа и прилика, нема оправдања.
Удар који се вијековима врши на нашу духовну вертикалу – ћирилицу и наше црквене језике који своје исходиште имају у четвртом библијском и литургијском језику (старословенском) не престају. По снази садашњег удара, који највише атакује на духовну сферу, јасно је да је као глави непријатељ од стане колективног Запада препозната управо Црква, односно православље као чувар и фундамент нашег идентитета. Напад на биће Цркве у позадини иде с тенденцијом да се управо отргнути словенски етнос па и уопште православни свијет употреби као топовско месо против свог природног вође – васкрсле Русије.
У контексту будуће Русије и новог стварања империје у својем природном обиму неизбјежно је запитати се да ли су се поједини словенски народи нацификацијом и одласком из своје цивилизације у другу цивилизацију (за коју су, по тачној оцјени Данилевског, заувијек постали само етнички материјал) исписали из свог културно-историјског типа? Да ли их је могуће вратити на пут јединства? У реалној стратегији они су изгубљени за словенску ствар за минимум 50 година, а поједини народи сигурно и трајно, што свакако треба имати у виду како би се избјегло беспотребно губљење времена.
Што се тиче природне форме словенског уједињена, која одговора словенском културном типу, њој треба посветити засебну студију. Оно што се у овом оквиру излагања може рећи јесте да сваки словенски народ унутар будуће форме савеза мора сачувати своје особености и дух, без утапања у већи етнос, али са јасном централизованом структуром и једним језиком комуникације[2] унутар самог великог савеза, задржавајући на нижим нивоима структуре свој матерински језик. Дакле, природни билингвизам, који је код великог дијела словенске елите и трајао вијековима. Језичко питање улази у геополитичко питање због могућности коју нуди: културно, духовно и информационо јединство.[3] Румунски примјер је најрјечитији. Геополитички циљ зацртан у вријеме послије Кримског рата стварањем Румуније свој епилог доживаљава у наше вријеме у текућим догађајима.[4]
Одлика свих успјешних словенских држава, је нека варијанта симфоније духовне и политичке структуре (у том смислу монархистички принцип се показао као најплоднији и можемо га препознати и у формама које су му наизглед биле идеолошки супростављење, па и у једној фази СССР-а) која мора бити у складу с народном традицијом, а једна од главних циљева је заштита народности. Геополитички потенцијал словенског културног и политичког јединства је огроман.
У свијету који се тренутно креће ка структури природног „затварања“ у геополитичке оквире који одговарају одређеној цивилизацији, Словени који нису изашли из своје цивилизације, и нису постали етнички материјал за друге цивилизације, кретаће се ка јединству и косолидацији снага.
Улога грчког, румунског и мађарског народа у оквиру словенског пројекта не може, због дужине текста и излагања, бити сада разматрана, али свакако заслужује посебан осврт. Очигледно да и Мађари постају свјесни своје историософске улоге те да су добро анализирали ситуацију погрешног избора у Другом свјетском рату и из тога извели тачне закључке, као и да сада правилно читају сва свјетска кретања и свјесни су своје улоге у њој.
Дакле, темељи будућег јединства и значај изучавања старословенског језика и његових редакција, од којих и српскословенски због своје највеће блискости са извориштем, односно старословенским, који припада јужнословенској групи језика, те богатством језика и правне традиције чувеног Новокакона Светог Саве, који је извршио огроман утицај и на структуру руске царевине, заслужује такође посебан осврт. У неку руку он је ризница нашег идентитета који се наставља на најздравију источноромјеску традицију, на начин на који је то „Лицевој летописни свод“[5]. Рускословенски језик и руски књижевни језик као везивно ткиво словенске цивилизације, уз темељно изучавање свих словенских црквенословенских језика, чине јасним нашу могућности културног дјеловања на аутохтоним темељима. Друго, чини нас свјесним велике и славне традиције и, треће, премошћава јаз, у српском случају између славне немањићке епохе и модерних срспких земаља, у руском случају побјеђује руску подијељеност у оцјени Московског царства и превазилази наметнуту подијељеност између допетровске и петровске епохе. Рјечит примјер је вријеме које је било потребно да Русија подигне споменик једном од највећих својих царева Ивану IV Васиљевичу.
Такође, Русија једина може да изузетно битном проблему поријекла Словена да нови талас изучавања. Вијековна борба романогерманске и словенске цивилизације има своју рефлексију и у заустављању великог истраживања аутентичних словенских племена и њиховог историјског развоја. По степену убацивања људи који профанишу ту идеју и истраживање јасно је да се поријекло Словена схвата као дио дубље вијековне борбе за превагу једне или друге цивилизације. Одуство великих прича о Словенском питању данас у медијима можда и није лоше ако се држимо оне максиме да се на Западу мало прича о уједињену а пуно се ради, али, ипак, барем у сфери медија, који дјелују у образовном правцу, могло би се више учинити. С тим у вези културни пројектима који се тиме баве треба дати максималну подршку.
Посебно је отежавајућа околност што су несретне болоњске реформе разрушиле вијековни модел темељног изучавања појединих области и додатно ојачали западњачко мишљење које не одговара словенском културном коду и које се директно супроставља ојачавању словенске самосвијести. Русија мора да се потпуно осамостали у свим областима и да се врати дугогодишњој пракси образовања.
Рјешење Словенског питања залази у оквир свјетско-историјске улоге Русије не пренебрегавајући налазе до којих је дошао Данилевски у својој анализи културно-историјских типова. Словенско питање за Русије није само један од векора руске политике. „Русија не може да напусти мисао да је дио европске породице, и не може да схвати другу мисао – да је она предводница словенске породице“, писао је Данилевски[6]. Словенско питање за Русију је питање и њеног идентитета, и достојанства, и мисије. Русија је држава са мисијом, као што је то и руски народ.
Вријеме је, каже пјесник, заиста је вријеме да се Русија врати Словенском питању уважавајући све претходне грешке и скретања.
Путинов ултиматум подразумијева и рјешење Словенског питања. Питање колико је заиста било могуће побиједити нацизам на идејном плану ако је он свјесно остављен и узгајан од стране непријатеља, непријатеља уопште словенске цивилизације, а посебно православља, након Другог свјетског рата. Нама је јасно да је највећи геноцид извршен управо над словенским народом, нарочито православним, и по томе закључујемо да је вијековна тежња ка истребљењу словенског народа само добила друго обличје и име.
Нажалост, непомирљиво непријатељство Европе опет гледамо на дјелу и не треба имати илузија. Да нема оружја које има, Русија би нестала са лица земље. Али је Господ над војскама Трећи Рим сачувао и сачувао је словенски свијет, упркос свему.
Сви задаци који су стајали пред Словенским питањем у претходним вијековима и даље су нерјешени, а јавио се и цијели низ нових питања са стварањем такозваних „инстант нација“ (М. Екмечић) које су се у међувремену усмјериле против етноса којем су припадали.
Русија се заиста налази, као што каже један мој пријатељ, у рату за мир. Русија не може да пристане на примирје и компромисе на својој крајњој земљи, јер би то значило да би за мање од једне деценије имала још веће губитке и још нестабилније прилике.
Русија мора свијету да врати баланс и мир. Негдје мачем, негдје ријечју.
Русија не може а да не дјелује у словенским земљама, на које полаже историјско и братско право јер ту никада није долазила као освајач већ као ослободитељ. Русију са нама Србима везује крв, вјера, заједничке борбе, историја и духовна мисија.
Миротворство Русије у Босни и Херцеговини 90-тих година било је „миротворство“ несуверене Русије и није спријечило грађански рат. Миротворство суверене Русије данас стабилизује прилике у Босни и Херцеговини и спречава рат.
[1] (БиХ је државна заједница два ентитета Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине). Република Српска је прва земља која је оборила НАТО авион и прва земља коју је НАТО бомбардовало осиромашеним уранијумом 1994. године.
[2] Сада се предлаже конструкција НОВОГ СЛОВЕНСКОГ језика по угледу на есперанто и слични бизарни приједлози, али сматрам да је руски већ одавно заузео ту позицију и то треба узети као чињеницу. Овдје нема мјеста частољубивости мањих народа, било словенских или других који би ушли у Свесловенски савез.
[3] https://stanjestvari.com/2017/03/02/borba-za-srpski-jezik/
[4] https://naukaikultura.com/izgubljena-drzavnost-vlaske/%d0%b4%d1%80%d1%83%d1%88%d1%82%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d0%b5-%d0%bd%d0%b0%d1%83%d0%ba%d0%b5/
[5] Лицево́й летопи́сный свод (Лицевой летописный свод Ивана Грозного, Царь-книга) — летопис догађаја свјетске и нарочито руске историје написан 60-70 тих година 16. века (вероватно 1568—1576 г.), нарочито за царску бибилиотеку, у једном примерку. Ријеч “Лицевој свод“ означава да је био богато украшен илустрацијама “у лицима“. Састоји се од 10 томова, има око 10.000 листова са преко 16.000 минијатура.
[6] Н.Ј. Данилевски „Русија и Европа“, стр 326, Нолит, Досије, Београд, 1994, 2007.
https://srbratstvo.rs/milana-babic-rusija-i-slovensko-pitanje/
