Везе Русије са словенским балканским народима у XIX веку биле су разноврсне и многостране… То је укључивало тајну дипломатију, војну и културну сарадњу. И, наравно, обичне људске судбине. Само, те судбине нису увек биле стварно једноставне. Наша прича је о човеку, чији се живот неколико пута мењао, као калеидоскоп, а завршна слика у том низу била је Русија.
Богољуб Ивановић Каталинић, рођен 2. децембра 1838. године, био је Словен католичке вероисповести. Одрастао је у Војној Крајини – специјалној области која је граничила с Османском империјом и имала војну структуру. Ова област обухватала је део Хрватске и Јужне Мађарске (Славоније) и била је насељена углавном Србима и Хрватима. Војна Крајина имала је важну улогу у балансу оружаних снага којима је располагала Аустрија.
Каталинић је образовање стекао у војном артиљеријском заводу (Техничкој школи) у Аустрији и 12. јануара 1853. године започео је службу у војсци Хабсбурга у звању питомца. Међутим, нашем јунаку није било суђено да целог живота служи на једном месту. Више пута је био пребациван из пука у пук, учествовао у рату против Француске 1859. године и неколико година служио у Италији у деловима аустријске војске. Године 1864. Каталинић се као волонтер упутио у аустријски корпус у Мексику, где се водила борба против француске интервенције. У Мексику је служио око три године, а за време службе напредовао је: прво му је додељен чин потпоручника 2. класе, а затим чин потпоручника 1. класе. Каталинић је стално учествовао у борбеним дејствима, истакао се у 24 битке, а рањен је у лево колено, за шта му је аустријска влада одобрила пензију. У мексичком походу добио је бронзану медаљу „За храброст“ од Максимилијана I Габсбурга, који је тада био император Мексика, као и орден „Гваделупо“ и „сребрну медаљу од императора француза“. Обзиром на позицију „ађутанта код начелника штаба аустријске легије“, Каталинић је стекао вештине висококвалификованог војног топографа.
Провео је три месеца у различитим деловима територије Аустрије, а затим је у његовој судбини наступила нагла промена. Из комплетне послужбене листе официра произлази да је 2. фебруара 1868. године био отпуштен из аустријске војске, прихватио подређеност Кнежевини Србији и ступио на службу у српску армију. Србији су тада били потребни добро образовани и писмени официри. Официри који су прешли на српску службу одмах су напредовали у чину, а године службе у аустријској војсци су им се рачунале. Међутим, при преласку на српску службу официри су морали да се одрекну пензија стечених на аустријској служби. На српску службу прелазили су не само Срби, већ и Хрвати, а при напредовању у служби није се обраћала пажња на вероисповест и националност.
О служби Каталинића у Србији налазимо само информацију да је служио у Београду при Војном министарству. Ево шта је он сам објавио: „У јануару и фебруару 1868. године путовао сам кроз Европску Турску са г. Скалоном III у својству српског официра, упућеног од г. Блазнавца, тада војног министра“. Поручник Василије Скалон, који је и раније вршио сличне задатке Војног министарства у Петербургу, путовао је 1868. године и прикупљао информације за „градусно мерење“ на маршруту од Рушчука до грчке границе. Рад руског официра, упућених за спровођење топографских радова и прикупљање података о Балкану, водио је генерал-ађутант гроф Николај Павлович Игњатјев, руски амбасадор у Константинопољу. Каталинић је био упућен у помоћ Скалону, јер је био „близак познавалац производње снимања и метода тригонометријских мерања“, које је усвојио током службе у Мексику. Руски поручник је истакао да су „ради убрзања посла чак поделили између себе задатке у току путовања“, што је омогућило прикупљање већег броја података и истовремено „проверу и допуну“.
Након неколико месеци, Скалон се вратио у Санкт Петербург. Каталинић је наставио рад и по наредби српске владе саставио је маршруту „по Западној Бугарској“, односно од Видина до границе Грчке. Под термином „маршрут“ подразумевало се детаљно географско и топографско описивање терена са приложеном мапом. Ово је вероватно било усаглашено са руским Војним министарством.
Поред израде маршрута, док је био на српској служби, Каталинић је написао белешку „О војно-политичком значењу Војне Крајине у Аустрији“ (потписана 30. децембра 1868. године). Било који подаци о Војној Крајини били су важни за руску владу. У Аустро-Угарској у целини било је значајно мање конзулата и дипломатских представништава него у истој Турској, а Војна Крајина, будући затворена територија, представљала је скоро празну тачку за руску обавештајну службу. Ова територија насељена Словенима, могла је бити коришћена као део руског плана против могуће европске коалиције, у коју је могла ући и Аустро-Угарска.
Прва верзија рада Каталинића, написана на њемачком језику, представљена је грофу Игњатјеву, вероватно преко посредства Скалона. Белешка је била занимљива дипломати, јер је одговарала његовим ставовима. Игњатјев је сарађивао са словенским комитетима и сматрао да је за обнову моћи Русије потребан савез са Словенима. Белешка Каталинића, која је садржала план заједничког деловања аустроугарских Словена и Србије, била је веома корисна: аутор је приметио да су могуће опште-балканске побуне.
Каталинич је 23. јуна 1869. године ступио у руску службу као „заставник са задатком у 146. Царицинском пешадијском пуку са задатком у Ученом пешадијском батаљону за учење руског језика и изучавање војних прописа“. Оправдавајући свој прелазак у руску војску, Каталинић је у писму војном министру Д. А. Миљутину од 26. јануара 1871. године написао да је то учинио „по савету генерала Игњатјева“: „непријатељска политика Аустрије о мојој отаџбини приморала ме је да напустим ову земљу… и да се упишем у редове руске војске како бих више упознао Русију са мојом отаџбином.
Каталинић је стигао у батаљон за обуку 29. августа 1869. године, али је већ од 1. септембра званично затражио одмор у трајању од четири месеца и отпутовао у Полтаву код Василија Скалона. По налогу начелника Главног штаба генерал-ађутанта грофа Ф. Л. Гејдена, Каталинић је требало да изради копију маршрутне карте дела Балканског полуострва, као и да припреми „статистичке податке и белешке о земљама које граниче са рекама Дунавом, Савом и Дравом“, тј. материјале које је заједно са Скалоном прикупио 1868. године. Гроф Гејден је такође наложио Скалону да преведе Каталинићеву белешку „О војно-политичком значењу Војне Крајине у Аустрији“ на руски језик. Поред превода, белешка је допуњена информацијама о буџетима Војне Крајине у мирно и ратно време.
У новембру 1869. године, када је превод био завршен, Каталинић је послао допуњену верзију белешке Игњатјеву. Дипломата је дао високу оцену овом раду, о чему сведочи Скалоново писмо Игњатјеву: „Ваше писмо, у којем сте ме обавестили о примању белешке о Крајини, прочитао сам с великим задовољством и обавестио Каталинића о Вашем ласкавом одговору на његов рад“. 6. децембра, Богољуб Каталинић представио је своју белешку Гејдену. Начелник Главног штаба тако је високо оценио значај овог труда да је већ 20. децембра послао примерак Д. А. Миљутину. У пропратној белешци Гејден је навео да Каталинићев рад „представља неке интересантне детаље о савременом положају Границе и уопште свих словенских племена“. Миљутин је, у своје име, на почетку 1871. године, предао копију белешке за читање директору Азијског департмана П. Н. Стремоухову.
У свој пук Каталинић је стигао након упућивања из батаљона за обуку 15. фебруара 1870. године. Међутим, Међутим, наш херој није морао дуго да служи, јер је маршрут по Западној Бугарској, који је саставио Каталинић, који је саставио Каталинич, представљен “на највиши ниво заједно са радовима топографског одељења, који је уопште признао да је овај рад састављен са посебним знањем дела и веома користан као материјал за нову 10-врсну карту ТурскеГенералштаб је тражио да Каталинић буде унапређен из заставника у потпоручника и распоређен у овај штаб, желећи да „своје податке искористи за картографски и статистички рад на јужнословенским земљама“. Сутрадан је примљена позитивна резолуција начелника војног одељења Миљутина и Каталинич је распоређен у Генералштаб. Истовремено је постао ревизор на Николајевској академији Генералштаба.
Убрзо након преласка у Генералштаб, подпоручник Каталинић поново је затражио да буде пуштен на одмор, овога пута „у Аустрију и Турску“. По повратку, написао је још једну белешку: „О путовању кроз јужнословенске земље у месецима јулу и августу 1870. године“, која је садржала информације о Војној Крајини. Копију белешке и опис путовања кроз јужнословенске земље представио је „на благоусмотрење“ шефа војског министарства.
Миљутин је предао те материјале Стремоухову, који није показао велико одушевљење: „Иако неке информације, које је г. Каталинић прикупио, нису без интереса, у исто време неке његове опсервације о стању у Србији и Кнежевинима нису сасвим поштене и не представљају политички значај“. Миљутин, с друге стране, сматрао је труд Каталинића довољно важним, а напоре које је наш херој уложио – достојним подстицаја. О томе сведочи печат „веома поверљиво“ и ручна белешка војног министра на маргини документа: „Чувати међу поверљивим списима. Рад прап. Каталинића молим имати у виду при предлозима за награде“.
Сам Богољуб Каталинић сматрао је да су два путовања по јужнословенским земљама, која је извео, „донела руској влади како у војном, тако и у политичком смислу значајну корист“. У међувремену, официр је жалио што је гроф Гејден обећао да ће побољшати његово материјално стање. Међутим, „до сада ништа још није учињено за мене, иако сам при преласку у Русију изгубио пензију!“ – жалио је. То значи да је Каталинић издржао и чекао око девет месеци, живећи у Петербургу са годишњом платом од само 294 рубље. Очајавајући и не надајући се да ће нешто добити, писао је Миљутину: „Обраћам се Вама као покровитељу Словена и молим за прелазак у гардисте или за побољшање мог материјалног стања од дана мог прекомандовања“.
Већ следећег дана, Миљутин је затражио да му се достави „увјерење о служебном положају подпоручика Каталинића; да ли има неку дужност, какву прима плату и шта се има у виду за њега у будућности?“ Након што је примио ову информацију, Миљутин је предложио да затраже Каталинићу „неко додатно примање“. „Такав официр може и убудуће бити за нас веома користан, ако само ако успемо да га задржимо у Руским службама под повољним условима за њега“. Резултат тога био је да је Каталинићева плата повећана на 720 рубаља (уз 114 рубаља за стан). Такође је успео и да добије исплату награде на основу службе.
У 1872. години, Богољуб Ивановић је премештен у 147. Самарски пешадијски пук. Само неколико дана након преласка, Каталинић је поднео рапорт грофу Гејдену с молбом за „тромесечни страни одмор, с очувањем целокупне плате, уз исплату новчане помоћи за лечење болести“. Уз рапорт је приложио писмо упућено императору, у којем је прецизирао да жели да оде „у Бању-Липику у Славонији“, као и медицинску потврду. У последњем је наведено да Каталинић „често трпи крварење, проблеме с радом срца, вртоглавице и слабост вида, услед прилива крви у наведене органе и који произилазе из седећег начина живота“, а такође, „при најмањој промене времена, интензивне болове у левој нози, узроковане прострелном раном у пределу леве коленске чашице“. Лекар је предложио да се официр пошаље лети на југ.
Одмор с целокупном платом Каталинићу је одобрен, међутим, пошто му је одбијена исплата једнократне помоћи, није имао новца за превоз до места лечења. Због тога се 4. јуна обратио Миљутину с молбом да му дозволи „да уместо страначког одмора користи Староруске минералне воде, с прекомандовањем… златушној команди Гвардијског корпуса“. Дозвола је добијена, а Каталинић је отпутовао на одмор 26. јуна и вратио се у Петербург 24. августа, како би наставио свој рад као топограф у оделу Главног штаба у Петербург. Почетком јуна те године, наш херој је добио звање поручника.
Убрзо после пола године, Богољуб Каталинић је затражио ново повећање, позивајући се на то да је преласком у руску службу изгубио чин и пензију. У ствари, пензију од аустријске владе изгубио је још преласком у српску војску, али овде је Каталинић опет, као и у писму Миљутину од 26. јануара 1871. године, пропустио период своје службе у Србији и акцентовао губитак предности које је имао у Аустрији. Ипак, овога пута није добио чин.
Међутим, не треба мислити да је круг интересовања Каталинића био ограничен само на топографију и војна питања. Он је, на пример, писао с Ватрославом Јагићем (1838-1923) – хрватским филологом-славистом, који је у годинама од 1872. до 1874. био професор Новоруског универзитета у Одеси. Такође је био у контакту и са Спиридоном Николајевичем Палаузовим, учеником-славистом бугарског порекла. Након смрти последњег у августу 1872. године, Каталинић је писао Јагићу о библиотеци покојног, која је садржала „старе грчке, српско-византијске, италијанске, а више од тога, арапске књиге – Reticulata“, као и сопствено дело Палаузова које се односило на узроке пада Византије и српског царства. Каталинич је напоменуо да „је вредно труда да се Јужнословенска академија понуди да их купи“ како би их „сачувала за наш народ“. Међутим, удовица Палаузова тражила је 8.000 рубаља за библиотеку, што се показало прескупо. (Библиотеку је касније купила Бугарска).
У марту 1874. године, Каталинић се обратио Миљутину с молбом да му се одобри „четири месеца боравка у иностранству у Аустрији са очувањем примања које сам добијао и доделом једнократне новчане помоћи“. Он је писао да је „оболио од болести: хемороида, хроничног желудачног катара и застареле упале плућа“, и да је на лечење потрошио сав свој новац, али се његово здравље погоршало. „Најмање одуговлачење овде, у Петербургу, може коштати живота…“ Он је добио одобрење за одмор, а после повратка је унапређен у чин штабкапетана.
Одмор је Каталинићу годио, али боравак у јесенском Петербургу је претио новим озбиљним погоршањем здравља. Зато је 10. септембра 1874. године, официр поднео молбу грофу Гејдену за прекомандовањее „за време његовог опоравка у штаб Кавкаских трупа“, јер је, са становишта лекара, „преко потребан боравак у јужној клими“. Добио је одобрење. Као официр, који је био при Војно-топографском одељењу Кавкаског војног округа на месту класног топографа, Каталинић се бавио производњом снимака, мерењем и цртачким радом и добијао је плату „из повећаног износа“: са становишта станарине, укупна примања су му износила 998 рубаља и 79 копејки.
О последњим месецима живота Богољуба Каталинића нема података. Према белешки официра 147. Самарског пука, 1876. године је био „искључен као умрли“.
И тако, пред нама се појавила кратка, али веома богата активност граничара у руској служби. Његова каријера је тешко напредовала. Лични досије је препун захтева за повећање плата и боловања. Живео је само 38 година, а клима Санкт Петербурга му је била штетна по здравље. Његов пројекат о војном мешању Русије у судбину аустријских Словена није био реализован. Бирократска ратна машина нам је сачувала сведочанство о његовој борби са званичницима и животним околностима. Каталинић је био ретка комбинација: добро обавештени борбени аустријски официр, ватрени словенски родољуб, високо специјализован стручњак у области топографије и картографије. Он је заиста био веома користан за Русију…
