У својим текстовима и јавним наступима, када говорим о србско-руским везама, увек инсистирам на улози Промисли Господње у тим односима. Не може бити случајност да је наш духовни отац, Свети Сава Српски, изабрао монашки пут и на Свету Гору кренуо управо са руским монасима и постао монах управо у руском манастиру. Као што не може бити случајан ни његов култ у Русији (најпознатији светитељ у “Лицевом своду” Ивана Горзног, једини који је представљен са две фреске у Архангелском храму Московског Кремља, где су сахрањени велики кнежеви допетровског периода руске историје).
Не могу бити случајне ни подударности у историји Пећке иконе Мајке Божије. По предању, првобитни образ био је насликан руком апостола Луке, што Пећку икону чини једном од најстаријих икона Мајке Божије. До V века икона се налазила у Јерусалиму, после чега је свети император Лав велики пренео у Константинопољ. Касније, плашећи се да икона не падне у руке муслимана, хришћани су је пренели у Херсон Тавричиски (Корсун, данас Севастопољ). Свети равноапостолни кнез Владимир се крстио пред том иконом, прво је донео у Кијев, а потом у Новгород. Касније је Божијој Матери било угодно да се врати на Свету Гору где је била уручена Светом Сави Србском 2019. године када је у Никеји добио Томос за аутокефалност Српске Православне Цркве. Дакле, два најважнија догађаја у историји Срба и Руса (Владимирово Крштење Русије и Мисија Светог Саве Србског) одиграли су се под омофором Пресвете Богородице, то јест Њене Пећке иконе.
Нису случајне и задивљујуће ни паралеле Косовске и Куликовске битке (оба поља названа су по птицама, кос и дрозд, подвизи Милоша Обилића и Пересвета, два света Кнеза – Димитрије Донски и Лазар Хребељановић, две свете кнегиње – Милица и Јефросинија, причешће војске уочи битке од стране Патријарха Јефрема и Сергија Радоњешког, само девет година између две битке, грандиозан значај те две битке у историји и самосвести два братска народа…), као и наше савезништво у свим ратовима.
Србски светитељ епископ Николај није случајно подсећао Србе да треба да плачу и тугују када Руси плачу и тугују… Као што није случајно да је светог Цара Николаја назвао “новим Лазаром”, а његову жртву “новом Косовском жртвом”.
На крају крајева, није случајно ни да се градња Храма Светог Саве у Београду завршава благодарећи огромној помоћи руске државе…
Управо о тим промислитељским вишевековним везама читалац може читати у књизи о којој говоримо. Наравно, о томе би се могло још много тога рећи, онај ко прочита књигу сазнаће још доста чињеница које потврђују промислитељске везе између наша два народа.
– Реците нам нешто, молим Вас, о Вашим утисцима после посете Ивановском Дому националности и разговору са омладином. Шта сте посебно запамтили приликом тог сусрета? Какви су Ваши општи утисци о граду Иванову?
Почећу од другог дела питања, о граду Иванову. Већ сам боравио у неким градовима “Златног прстена”, али у Иванову сам био први пут. Морам рећи да ја посебно волим градове кроз које протиче река и осећао сам унапред да ће ми се Иваново допасти. Једноставно, град без реке је као човек без руке, велики недостатак. Пошто сам верујући човек, посетио сам неколико храмова, осетио топлоту тих молитвених домова и можда је једина озбиљна примедба са моје стране, што сматрам да такав град заслужује већи број храмова.
У “Дому националности” где је одржана промоција моје књиге на руском језику, чекало ме је пријатно изненађење: на разговор о духовним везама Срба и Руса дошло је доста младих људи. Слава Богу! Нисам много говорио о својој књизи, више пажње сам уделио духовној вертикали и координантном систему моралних вредности, који је код Срба и Руса веома сличан. Наравно, са навођењем мноштва историјских примера и паралела. Драго ми је да је после мог излагања наступила веома интерсантна дискусија током које су се многи учесници интересовали за стање ствари не смао у Србији, него и на просторима бивше Југославије, било је питања о Црној Гори, о Босни и Херцеговини, Републици Српској као њеном делу… Посебно бих желео да захвалим руководству Дома националности у Иванову за гостопримство и одличну организацију догађаја, као и мојим руским пријатељима и браћи из Руско-балканског пословног центра – Михаилу Јаруjеву и Евгенију Осенкову.
– Ви много година сарађујете са руским аналитичким и патриотским издањима. Колико је по Вашем мишљењу важна таква размена мишљења на нивоу цивилног друштва, попут овог који је одржан у Дому националности?
Сматрам да су сличне манифестације веома важне. Упечатљива је тежња младих људи да сазнају што је могуће више о ситуацији у Србији, о србском народу у целини и чак о читавом Балкану. После промоције књиге, осим заједничке фотографије, неки су желели и личне фотографије са србским пријатељем. То је заиста унело топлину у моје срце и желим да верујем да ће неки од тих младих људи посетити Србију и раширити своја знања и својим деловањем наставити са продубљивањем наших братских веза…
Желео бих поменути још један догађај из мог кратког боравка у Иванову, који ће заувек остати забележен у мом срцу. У храму Преображења Господњег, после јутарње службе купио сам једну иконицу и у разговору са женом из црквене продавнице, сазнао сам да су јуче тамо били Срби и поклонили јој икону. Објаснила ми је како да стигнем до Успењског сабора. Док сам чекао да наиђе аутобус који вози до Успењског сабора, на станици испред цркве, горе поменута жена је дошла до станице и рекла да се била уплашила да сам већ отишао и поклонила ми је икону светог епископа Василија Кинешемског. Шта рећи, лично сам добро упознат са ширином руске душе, тешко је доживети нешто слично у другој земљи.
Мислим да су управо због тога веома важне организације оваквих догађаја, често “народна дипломатија” чини више за обједињење људи, него што то ради званична дипломатија.
