Снежана Тодорова, председница Савеза новинара Бугарске, председница Координационог савета «Болгарија-Русија», дала је ексклузивни интервју Светлане Губиноj, Руководиоцу Представништва Руско-Балканског центра пословне сарадње и культури у Бургасу (Болгариjа).
Снежана Тодорова, председатель Союза журналистов Болгарии, Председатель Координационного совета «Болгария – Россия», дала эксклюзивное интервью Светлане Губиной, Руководителю Представительства Российско-балканского центра делового сотрудничества и культуры в Бургасе (Болгария)
– Како је руска култура осветљена у вашем сећању у Медијима у Бугарској и како је сада покривена?
– То је врло занимљиво питање. Хвала вам на њему. Руска култура у Медијима Бугарске је била 120% осветљена. Бугарска и Русија испреплетене су од давнина: и језик, хришћанство и култура су у великој мери веома повезани.
Бугарска је прихватила хришћанство пре Русије. У Русију је из бугарске земље дошао Славјански писани језик. Када смо студирали у Ленинграду, проучавали смо црквенославенски, а раније у Софији на првом курсу древни бугарски. То је исти језик и верујемо да је то језик стари бугарски. То јест, вековима смо повезани. И наравно, на пољу културе имамо највише, можда блиску сарадњу и најближу, јер је то култура која прожима све.
Веза је била учење руског језика у бугарским школама. У совјетско време било је много школа са наставом руског језика, и сада су још увек остале. Сама сам завршила такву школу. Прво је то била 8 – годишња, сада је до 12.разреда школа Пушкина у Софији. За многе од нас то је била сјајна прилика да комуницирају са Русијом и читају велике књиге у оригиналу, књиге великих руских аутора. То је огромно богатство.
И након тога, имао сам жељу да обавезно наставим да учим руски језик, а посебно руску књижевност. На крају крајева, верујем да је руска књижевност огромно богатство не само за Русију, већ и за цео свет. И наставила сам да учим у руској школи Михаила Калинина у Софији. То јест, поред проширене наставе руског језика, руске књижевности, проучавали смо све остале предмете на руском језику.
Никада нећу заборавити свог омиљеног учитеља математике, белогварђана. Био је то Аристократ највишег узорка, само невероватан човек. И, наравно, не могу да не поменем најлепшу моју омиљену учитељицу руског језика и књижевности Лилиану Петровну Устинову. Хвала богу да је још увек жива, иако је у прилично тешком здравственом стању. Наставници као што је Лиана Петровна, у Бугарској су само јединице. Била је јединствена.
У бугарским школама руски језик су учили од другог разреда. То јест, Бугари моје и старије генерације, наравно, можда нису савршено говорили руски, али су све разумели јер су овај језик учили од детињства. За многе од нас, посебно за оне који су завршили руску школу, то је била сјајна прилика да комуницирају са Русијом и читају велике књиге у оригиналу, књиге великих руских аутора.
У време социјализма имали смо неколико књижара у земљи које су продавале руске књиге. И то је била класична литература, савремена и специјализована за одређене теме. И тада су чак и многи туристи из Совјетског Савеза долазили и куповали књиге од нас, јер је у Русији било теже “доћи до њих”. Многи су се враћали из Бугарске у Совјетски Савез са огромним кутијама пуним књига, јер је Русија заиста била и надам се и још увек је најчитанија Земља.
Читали смо много новина и часописа. Могли су се лако купити у Бугарској. Чак ни ми нисмо само куповали. Имали смо претплату, писали смо и читали ваше дебеле књижевне часописе: сви знају Огонек, Литературну новину, аргументе и чињенице, најраспрострањеније новине Правда, Известија, Комсомољска правда. И што је најважније, било је интересовања, било је жеље, људи су учили језик. А петком је на бугарској националној телевизији увек била емисија са руским филмовима, и до сада се на бугарским каналима могу гледати руски филмови са бугарским субтитрима.
После 1989.ситуација се драматично променила. Власт је покушала да промени став према Русији и у манифестацијама и у политичким излазима. Али за мене је апсолутно нејасно како неко може покушати да наметне народ који је историјски веома повезан са Русијом, против ње. То се посебно осећа последњих година, а нагло појачање је дошло након почетка специјалне војне операције у Украјини, све је то катализатор новог таласа русофобских излагања.
Страшно је оно што се догодило (рушење споменика совјетским ратницима у Софији) и оно што покушавају да униште и друге споменике совјетским ратницима у градовима Бугарске. Осећа се жеља да се Русија покаже само у црним бојама, са увредама, са цинизмом, чак и не покушавају да уђу у догађаје који се сада дешавају. Покушавају да препишу историју, потпуно промене свест и разумевање код људи онога што се догодило у историји, у историјском смислу, чак и у догађајима Другог светског рата. Али ми добро знамо и сећамо се да, да није било Совјетског Савеза, да није донета Стаљинова одлука да Бугарску укључи у последњу фазу Другог светског рата на страни савезника, онда би Бугарска претрпела огромне губитке од тога што је била савезник фашистичке Немачке.
Бугарска је можда изгубила одређени део своје територије. Сада је све то покушати заборавити, претварати се да се то наводно није догодило. Писати да су главни ратници који су се борили против фашизма Енглези, Французи, Американци, али не и Руси, то је апсолутно цинично, криминално, криминални покушај да се историја поново препише.
Одузели су нам прилику да гледамо руске ТВ канале. Мислим да је то веома велики пропуст. Јер једна је ствар када особа сама одлучи шта да гледа, а друга ствар када јој се нареди: гледаће, друга је да не гледа. А шта се дешава? Испоставило се да Бугари у већини гледају руску телевизију, али на рачунару или на телефону, на Интернету. Чак и они који раније нису гледали сада желе да гледају. Јер забрањено воће…
-А како то утиче, по Вашем мишљењу, на ону културну размену која је увек била веома тесна? Како се доживљава?
– С обзиром на све ове велике промене, продавнице у којима се продају руска издања постале су много мање (продају се тамо где су и друге стране књиге). Сада је веома скупо пријавити се за добијање руских новина и часописа. Могуће је, али постало је много сложеније, а најважније много скупље.
Раније су стално биле гастроле руских театра, руских музичара, културних ликова. Сви смо познавали руску естраду, велике звезде опере, балета. Чак и на почетку такозваних демократских промена, постојале су могућности да се додирне руска култура. Било је дана Бугарске у Русији, Дана Русије у Бугарској, Дана Москве у Софији.
Откако је започела оштра политичка линија, фокус ка западу, Америци, против Русије, све је то на жалост престало. И још један од разлога за слабљење позиција руске културе је финансијска, јер је сада све постало веома скупо.
Али и данас се може додирнути руска култура у Бугарској. Довољно је погледати програм руске куће, или, како се сада зове, руски културно-информациони центар. Ту увек иде руски филм, раде изложбе, данас, на пример, излази Бугарска група која изводи песме ЛЮБЭ. Можете чути извођаче песама Висоцког. Крајем децембра 2023.године била је мосфильмска декада, недеља филмова Карена Шахназарова, па је чак и он сам долазио. На сцени руске куће излази Руски Камерни театар.
И све ово је веома тражено не само од Руса који живе у Софији, већ и од Бугара. Људи радо одлазе, слушају, гледају.
– Али постојао је још један такав аспект да су и сами медији постали покретачи културне размене. Сада говорим о међународној кући новинара. Читао сам о чињеници да је било много конференција, креативних контаката заснованих на овој кући. То јест, с једне стране, медији одражавају оно што се дешава у друштву, али с друге стране, они сами “раде” тај дијалог.
– Још увек позивамо све у међународну кућу новинара. Ми ћемо и сада радо примити новинаре из Русије, из разних земаља бившег Совјетског Савеза. Молим вас, дођите. Али то је већ много теже и теже. Прво, веома скупо, друго, физички тешко и дуго-нема директних летова.
Пошто годинама радим у савезу новинара: 10 година у периоду социјализма и 35 година у периоду капитализма, могу да упоредим. То је било омиљено место за одмор, и не само совјетских новинара, уопште из различитих соцстрана. Али највише од свега, наравно, било је Руса. Веома су волели наше море и нашу кућу новинара. Уопште нисмо имали слободног простора.
То није био само одмор, не само море и боравак у кући. Био је богат екскурзијски и културни програм. Свака земља је организовала своју националну вечер. И, наравно, рађале су се лепе пријатељске везе, љубав…
– Да ли мислите да сами новинари могу бити иницијатори међукултурног дијалога и публикација о култури?
– Слажем се. Али то је у случају да новинар сам објављује и ако је његово издање. А када има главног уредника, може рећи: “Не, сада нам ова тема није релевантна. Не, о Русији не би требало да пишеш. Ево ти пишите о турнејама америчког бенда. Сада сте неполитички коректни.” О томе кажемо да новинар треба да обезбеди право да професионално, квалитативно, објективно изврши своју професионалну дужност, да не би требало да потпада под притисак главног уредника или издавача који би га могао отпустити због његовог става.
– Бугари су веома забринути за сопствену културу, народну културу. А ви и ја говоримо о томе да је постојао велики утицај руске културе. Није ли једно противно другом?
– Не, не, не. Наша култура је наша култура, волимо је, поштујемо. И фольклор је веома посебан, и све специфично бугарско. А руска култура се разликује од Бугарске, баш као што се језик разликује, и менталитет људи, и све је сасвим друго. Али они су пријатељи, а не ривали.
Наравно, пре свега сада говорим о људима старије генерације и бринем се да млади, наравно, губе много.
Светлана Губина
