Његова Екселенција Жељко Самарџија, у прошлости амбасадор Босне и Херцеговине у Русији, један је од њих, који својом дипломатском и хришћанском службом јача наше вековне братске односе. Тиме се приближава наша укупна победа над светским злом. Господе Жељко, лично, повезујем се искључиво са храбрим, снажним, мудрим витезом, у чијим грудима куца чисто бебино срце. И његов осмех-разоружава. Поред њега се осећате спокојно и безбрижно.
Наш херој је рођен у Кијеву-то је мало село у близини Сарајева. Када сам се спремао да упознам Његову Екселенцију, мој поглед је несвесно пао на икону Светог Александра Невског. Као да ме је светилиште привукло к себи, а ја сам га понела са собом да га поклоним Господину амбасадору. И касније, у разговору, схватила сам зашто сам требало да поклоним Жељко Самарџији ову икону….
Велики сан дипломате, који верујем, сигурно ће се претворити у стварност – подићи православни храм у Источном Сарајеву у част Светог благоверног кнеза – ратника и чудотворца Александра Невског и Светог кнеза Лазара српског. Током грађанског рата, ова црква је већ била осветена блаженопочившим вољенима нашим: Светим патријархом Алексијем II (Ридигером) и патријархом српским Павлом (Стойчевичем).
– Ваша Екселенција господине Жељко, поделите, молим вас, утиске о свом првом доласку у Русију и о томе како се Русија променила годинама касније по вашем мишљењу?
– Први пут сам посетио Русију, још у годинама Совјетског Савеза. Дошао сам 1987.године у складу екскурзије од синдиката. То је био мој први сусрет са Москвом. Све је било огромно: зграде, булевари, тргови, паркови… И то нас је фасцинирало! Тада још у Русији није било западних брендова и ресторана брзе хране, али било је руских ресторана и забавних клубова са прелепом руском музиком коју смо одувек волели. Овај боравак ми је остао незаборавно сећање, јер се живот у Русији веома разликовао од живота у нашој земљи. Југославија тог времена је већ била потпуно отворена Западу. За тај раширени загрљај убрзо смо платили скупом ценом за коју раније нисмо ни знали да постоји.
Након распада Југославије и Совјетског Савеза, неколико пута сам био на дужности, у Москви. Морам признати да сам у сваком свом доласку приметио како је град невероватно брзо напредовао у сваком погледу и брзо се попео на врх листе најлепших престоница на свету.
(Наш херој је увек волео да одушевљава пријатеље традиционалним поклонима: матрешке, Руске шешире и шале као део Русије који је доносио са собом на Балкан. За своју маму Еленку у Источно Сарајево, вољени син је сваки пут доносио чоколаду “Аленка”, коју је у шали преводио као “Еленка”. Еленка је била веома радосна, пажљиво је чувала чоколадне облоге).
– Како су вам се појавили Русија и руски народ?
– Никада нећу заборавити свој долазак већ као амбасадор. Веома је симболично да сам у Русију дошао на дан Видовдана (28.Јун се слави дан наше националне храбрости, Дан светог Вита годишњица смрти Светог српског кнеза Лазара). Увек се сећам овог тренутка, јер долазак у престоницу цвећа, најлепших паркова у летњем времену је само бајка, магична, нестварна! Као у Москви нема нигде!
Имао сам прилику да пуно путујем по Русији, иако смо прве године сви живели у време “коронавируса”. Али, опет, у условима ограничених летова, имао сам времена за путовање по Русији.
Људи су весели, срдачни, гостољубиви. Руски народ сваке вечери плеше на обали Москве-реке уз звуке гитаре или хармонике, то је моја нова Москва, Русија… Велика, велика!!!
Упознао сам људе у Нижњем Новгороду, Краснодару, Екатеринбургу, Казани, Петербургу, Владимиру, Иваново… Посетио је места где се стварала Историја Русије, од Кремља до Суздала, Сергејевог Посада, Звенигорода, Истре…
Руси су храбри, дивни… Радујемо се сусрету са нама-Србима. Стално, на сваком кораку осећамо вашу љубав. Имам читав низ лепих успомена које чувам у срцу.
– Шта вас је највише изненадило?
– Има пуно ствари којима сам се дивио и дивио се читавим данима. Питао сам се како су људске руке пре неколико векова могле да стварају и одржавају величанствене структуре помоћу скромних метода и технологија пре неколико векова. Пре свега, мислим на средњовековне манастире и манастире саграђене пре триста или четири стотине година, попут манастира у Новом Јерусалиму и многих других које сам имао привилегију да посетим и помолим се тамо за наше здравље са вама, за све нас.
– Шта сте ново открили за себе?
– За мене је све што сам видео откривење, откриће! Нова Русија, која расте и шири се, Москва и други градови … доћи у Москву, видети и возити се модерним метроом. Живи у граду у којем је подигнуто више од 1600 храмова, ради више од 400 театра и музичких сала. Проћи по Кутузовском, Ленинском и Ленинградском проспекту, Кијевском и Варшавском шосеу. Шетња Москвом-реком од Петра Великог до Кијевске станице-није откривење, бајка, сан…
– Шта сте волели код Руса, у Русији највише?
– Све ми се јако допало. Друштво у целини је високо организовано. У градовима идеална чистоћа и ред, људи су одговорни и чувају животну средину. Огромна количина опалог лишћа брзо се уклања и ефикасно се користи као Пролећни хумус за паркове и цветна подручја. Био сам запањен како се Москва чисти од снега, све се дешава тако брзо. Често се шалим: “у Москви се снег лови у лету и не дозвољава му да се помеша са земљом”.
– А постоји ли нешто што Вас је посебно изненадило, чак и уздрмало?
– Посебно ме је дирнула судбина деце која су трагично умрла у Донбасу, чија патња у светској заједници није изазвала никакву емпатију. Као да сами нису били деца, као и сва остала деца на планети. Ја сам човек који је прошао кроз крвави четворогодишњи грађански рат у Босни и Херцеговини и увек сам размишљао о томе како неко може да убије дете, уништи невин цвет пун неиспуњених нада, снова. Људи у Донбасу и даље умиру…
Хуманост читаве светске заједнице није издржала тест. Годинама је толерантна према злочинима појединаца и система, делећи децу по политичким симпатијама и на крају, као знак вишег цинизма, оптужила је руску страну за манипулацију децом. Све сам то видео током рата на нашој српској земљи, али сам веровао да се то више никада и нигде неће поновити. Нажалост, то се поново догодило.
На Донбасу је херојски народ, људи храбри јаки, којима помаже Мајка Русија. Сви ми желимо мир народу Донбаса и победу! Да би Донбасовци били тамо где су им душе и срца. Бити Руски, бити део Руског света је њихово људско право. Тако смо и ми желели и желимо да живимо са Србијом! Али непријатељи су за нас створили различите државе да раздвоје и униште усамљенике.
– Постоји ли нешто што вам се није допало у Русији?
– Током своје дипломатске службе у Русији нисам имао никаквих непријатних искустава, иако сам посетио многа јавна места на којима су се окупљали потпуно различити људи. Био је на спортским догађајима, тржиштима. Путовао је јавним превозом. Не само да нисам имао непријатних тренутака, већ сам, напротив, због свог српског акцента, увек изазивао симпатије.
– Руски човек као партнер, као пријатељ – колико је он по вашем искуству?
– Иако смо радили у прилично тешким условима током “коронавируса” (санкције и обуставе платних трансакција), развили смо солидна партнерства. Могу рећи да сам успоставио веома значајне контакте са људима из бизниса, образовања и културе. Сигуран сам да ће, када дођу новчани токови и буду отворене границе, билатерални односи између Босне и Херцеговине и, наравно, Републике Српске са Руском Федерацијом наши пријатељски и партнерски односи постати још јачи.
– По Вашем мишљењу, по чему се Руси разликују од Срба?
– Радије бих рекао да смо исти народ или врло слични, јер нас повезује једно веровање, слични обичаји, чак и исте пословице, изреке. Често сам имао прилику да видим потврду овог нашег духовног сродства, што ме је увек неизмерно охрабривало и радовало. Три важна фактора који га одређују су: оданост вери и породици и очување традиције и вековних обичаја.
На пример, у Сретенском манастиру, где сам често био, Увек сам се осећао као код куће. Као свог брата и пријатеља, примио ме је игумен Јован и браћа манастира. Ако узмемо Српско двориште у Москви (Црква Светог апостола Петра и Павла), где је служио Српски епископ моравички Антоније (Пантелић), царство му је небеско. .. На божанским литургијама владику су увек служили руски свештеници. Сви се заједно моле српски и руски верници. То доказује да смо заиста у духовном јединству. И то је најважније у овом историјском тренутку.
– Једном је Свети чудотворац, који се по праву сматра тврђавом Српске Цркве Петр Цетињски, у том тренутку митрополит и владарац Црне Горе, обратио се Руском Цару са молбом да Србе прими под своје крило. Мислите ли да данас постоји таква перспектива и под којим околностима би се то могло догодити? Да ли бисте то желели?
– Већ сам рекао да је овај историјски тренутак важан за православне народе. Петар Његош је био најпаметнија српска глава, много пута је био у Русији, развијао је сарадњу између наших држава. И мислим да је праведна борба Русије да заштити свој народ једина гаранција за све нас у целини! Посебно за православни народ бивше Југославије, народ који је био дубоко подељен, разбијен, сломљен, може се рећи да је уцењен.
Без подршке Русије, објективно бисмо морали да бринемо о својој будућности. Русија такође има одређене међународне обавезе према мировном споразуму у Босни и Херцеговини. То је охрабрујуће и пружа већу сигурност Републици Српској. На то полажемо велике наде, упркос свим претњама и уценама које нам долазе са западне стране.
– Које су биле те три године проведене у Русији? Тешко, лако? Да ли је време Брзо протекло? Који су вам састанци били посебно значајни?
– Три године-и дуге и кратке. Гледајући из ког угла да то погледам. Били су тешки због глобалне геополитичке ситуације, пандемије, ратова у региону, економских санкција и ограничења путовања. Али за мене су летели врло брзо, јер је то било време врло динамично, са мноштвом политичких, економских и културних догађаја широм Велике руске земље. Имао сам прилику да упознам веома занимљиве људе у свету културе, спорта, политике. Успело је да се упозна са светским легендама као што су совјетски и руски шахиста, дванаести светски шампион по шахмату, заслужени мастер спорта СССР-а, државни и политички лик Анатолиј Евгенјевич Карпов. Упознао сам освајаче златних медаља на Олимпијским играма у Токију, познате шампионе Русије и света у разним спортовима… То је диван осећај! У Краснодару сам упознао олимпијског шампиона у хокеју који је освојио ову медаљу на Олимпијади у Сарајеву 1984.године. Лично сам присуствовао тој утакмици, био болестан и делио радост са навијачима тадашњег СССР-а.
Да је моја мама Еленка жива, знам да би јој највећи поклон био мој долазак у Москву, моја служба свом српском народу у Русији, јер је то круна и њене каријере. На крају крајева, свака мајка је срећна ако су њена деца здрава и успешна. Мајка је живела 86 година, али три године није живела до тог тренутка.
– Царство Небеско вашој мами и свима који су умрли од рода вашег. Да ли је могуће сазнати о вашем педигреу? Ко су били ваши родитељи, дедови? Одакле долази ваш род?
– Рођен сам у малом селу у близини Сарајева, које се зове Кијев. Наш род је древни. Пре две стотине година, моји преци су се преселили из Црне Горе, јер су тамо дошли Турци, Французи, који су уништили Дубровник. Зато су се Срби преселили у централну Босну у потрази за срећом и тамо организовали свој живот.
Моја мама је Еленка, била је снажна жена, домаћица. Мој отац Јован је радио на фабрици Фамос (у Сарајеву), веома рано, отишао је Господу у 50.години. Деда по мајци се звао Јанко. Мој деда по оцу Маринко, погинуо је током Другог светског рата. Сви су волели Русе и Русију. Ову љубав сам упио од њих.
– Како сте дошли у дипломатију?
– Завршио сам студије на сарајевском институту и радио у истој фабрици мотора “Фамос”. Направили смо специјалне машине, трансмисије… Ја сам инжењер машинске грађевине, руководио сам читавом фабриком. 1992.године избио је грађански рат. Почео је да командује одбрамбеном јединицом. На одбрани фабрике стајало је 600-700 људи. Спасавали смо животе и судбину нашег српског народа.
Хвала Богу да је остао жив. Господ ме је сачувао за даљу службу. После рата наставио је да ради на фабрици, али већ на другој локацији. Претходна фабрика од Срба је одузета према Дејтонском споразуму.
По завршетку рата одржали смо изборе у Републици Српској. Први спикер парламента Републике Српске био је Момчило Крајишник (од октобра 1991.до новембра 1995). Хашки суд га је осудио на 27 година затвора. Сада је мртав. Други је био, сада такође покојник – Живко Радић. Живко и ја смо били пријатељи, и он ме је замолио да помогнем у организовању кабинета Президиума у Сарајеву, јер је он био из Бања Луке. Организовали смо кабинет, даље нешто друго…
Моја Супруга је у том тренутку радила као дипломата, али нисам планирала да будем дипломата. Али када ми је наш председник Милорад Додик рекао да се морам потрудити у овој области, нисам могао да одустанем. Било је то 1998.године. Хвала Богу, и до данас се трудим у дипломатији, већ 26 година.
– Шта кажете о председнику Републике Српске Милораду Додику?
– Наш председник је искусан политичар. Веома добро представља Републику, српски народ. Западњаци га нешто узбуђују, али се не плаши ничега. Он само ради и има подршку народа свих тих 20 година. Није пао с неба, он је народни председник. Ми га поштујемо и волимо!
Владимир Владимирович Путин је прошле године наградио Милорада Додика орденом благоверног кнеза Александра Невског “за велики допринос развоју сарадње Русије и БиХ, у јачању партнерства са Републиком Српском”. Познато је да је Република због своје “неутралне позиције о догађајима у Украјини” подвргнута огромном притиску Запада. Какав је живот у Републици Српској данас?
– Није ли то само пуцано… живот је веома тежак због западног утицаја. Јак притисак Запада, присуство Врховног представника (официално позиција створена за извршење Дејтонског мировног споразума 1995.године)… квалитет живота оставља много жеља…
Ми смо мала држава, али увек подржавамо и подржавамо Русију. Русија нас подржава. Ова братска помоћ нам је од виталног значаја. Од почетка специјалне операције Милорад Додик је неколико пута био у Москви код председника Владимира Путина. Верујемо да ће Победа бити за нас!
– Случајно сте се састали са нашим председником. Шта Вас је посебно погодило у њему?
– Владимир Владимирович Путин је од мене прихватио акредитиве када сам стигао у Русију. Блиски састанак и пријем у Александровској и Георгијевој дворани Велике Кремљске палате заиста је врхунац дипломатске каријере!
Председник Владимир Путин је историјска личност, човек који је много учинио и учинио за своју земљу, за све народе који живе у Русији. Зато је постигао висок политички положај, народну љубав и поштовање. Због својих пословних и људских квалитета ужива висок ауторитет. Све то му даје самопоуздање на изборима.
Неколико пута сам био поред председника на економским форумима, посматрајући како Владимир Владимирович осваја симпатије светске јавности не само својим шармом, већ и јасним погледима и порукама.
Велика земља мора имати великог вођу, какав је Путин!
– Заиста, велика је љубав Срба према Владимиру Владимировичу. Мој пријатељ је српски монах, рекао ми је некако: “Владимир Владимирович и наш председник такође! Прву молитву доносимо Богу за патријарха, другу за Владимира Путина”…
– Срби ме често питају на састанку: “како је тамо наш председник Путин? Сваки Србин жели В. В. Путину све најбоље од срца и душе!
Наши људи у Републици Српској воле Русију и руски народ и то доказују у свакој прилици. Жао ми је што због тешких околности и затварања ваздушних коридора још нисмо могли да покренемо авио-компанију из Москве и Санкт Петербурга у Сарајево и Бања Луку, да наши људи масовно долазе у Русију и посећују руске градове, храмове, музеје, концерте… Када авио-компанија почне да ради, Срби ће потврдити своју љубав према Русији, коју сви неизмерно волимо. Али не губимо наду! Љубав ће победити!
Моје наде су премашиле сва очекивања. За три године и три месеца дипломатске службе у Москви и широм Русије, могу само да кажем да је Русија земља будућности, где има места за све добре људе на планети. Сањам о уједињењу свих православних народа.
Јулија Воинова Жунић новинар, специјални кореспондент стогодишњице на територији Српске Републике, председник и оснивач Руско-српског Центра за подршку традиционалној култури
Комплетан интервју: https://www.stoletie.ru/slavyanskoe_pole/zhelko_samardzhija_rossija__eto_zemla_budushhego_856.htm
