У Србији је отворено представништво Руског историјског друштва (РИО), чији је руководилац директор Архива Војводине Небојша Кузмановић. У састав Савета организације уврштен је и професор Филозофског факултета Београдског универзитета Милош Ковић.
Српски научници су истакли зашто им је било веома важно да интензивирају сарадњу са Руском историјском организацијом (РИО).
Небојша Кузмановић: Заједничка (записана) историја Руса и Срба датира од XII века. Током многих векова наши контакти били су братски, искрени и добронамерни. У савременој историји веома важан моменат било је то што смо током Другог светског рата ратовали на истој страни, заједно победили фашизам и немачки нацизам. Уверени смо да ћемо заједно са Руским историјским друштвом постати снажан блок у борби против фалсификатора резултата Другог светског рата. Уверен сам да ћемо постићи успехе у нашој заједничкој активности. Један од приоритетних задатака биће истраживање српско-руских социјалних и културних односа на основу адекватне методологије и елементарних епистемолошких постулата. Представништво РИО у Србији заузеће изузетно важно место како у научној, тако и у друштвеној сфери нашег друштва.
Милош Ковић: Ово је веома важан тренутак за српску историјску науку. Истраживање разноврсних веза између Русије и српског народа представља огромну и изузетно значајну тему. Генерације руских и српских историчара до сада су доста урадили на том пољу. Већ имамо представништво РИО у Републици Српској, али ћемо тежити да олакшамо, продубимо и проширимо истраживања по овој теми и у Србији. Посебно је важно заинтересовати младе српске научнике за проучавање руске историје, језика и културе. У овом тренутку, када толико тога зависи од Русије, када она води борбу за слободу не само Срба већ и целог слободољубивог света, потребни су нам, више него икад, потребни стручњаци који ће познавати прошлост и садашњост Руске Федерације, a посебно њене спољнополитичке приоритете и потребе.
Ми ћемо се потрудити да још више заинтересујемо и мотивишемо руске стручњаке за интензивирање сарадње са Србима и свим земљама у којима данас живи наш народ.
По мом мишљењу, неопходно је да и руски и српски научници схвате ту историјску и геополитичку чињеницу, аксиому, да тако кажем, да су напади на Русију у 20.веку увек почињали агресијом према Србима – тако је било и 1914. и 1941. и 1991. године. Сваки помирљиви одлазак Русије из Србије и суседних балканских земаља завршио се нападом на саму Русију. Поред тога, и руска и српска историјска наука могу још много учинити да се супротставе васкрсењу нацистичке, фашистичке и усташке идеологије.
Треба имати на уму да је у два светска рата циљ Немачке, њених савезника и слугу, од Украјине до Хрватске, био истребљење руског и српског народа. Последња англосаксонска инвазија, која је започела распадом Југославије 1991.године, имала је исте геноцидне намере. Важно је запамтити да не говоримо о демократији, људским правима и другим напредним принципима, већ о праву на живот Руса и Срба.