Елена Гуськова
Због низа разлога обични Руси не знају много о Србима и Републици Српској. Редакција је одлучила да попуни ту празнину и затражила је кратак ликбез доктора историјских наука, водећег научног сарадника Института славознања РАН, страног члана Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Републике Српске Елену Гуськову.
Тако се дешава да се читав живот бавим историјом балканских народа. Све земље бивше Југославије имају своје карактеристике и јединствене карактеристике. Али Србија се издваја од свих. Пре свега, Срби су најбројнији народ на Балкану, увек више размишљају о онима око њега него о себи. Србија је за многе постала синоним за независност, понос, непослушност, а ја бих додала: љубазност, великодушност, наивност и простодушност.
Срби и Руси повезују векове пријатељства. Србе сматрамо братским народом, они су нас старији брат. Такву љубав према Русима нећете наћи нигде осим у Србији и Црној Гори (Црногорци су исти Срби). Нико о томе није рекао боље од руског писца Леонида Андреева још почетком 20.века током Првог светског рата: “у Србији нас воле – врућа, искрена, готово нежна љубав. Покушајте, ко год да сте, да се сада возите по њеним крвавим пољима и градовима… и осећаћете се као да сте владајући кнез, пророк, сам анђео Божији – тако ће вас љубав и поштовање окружити овим исцрпљеним људима! Последњи тепих ће положити под ваше руске ноге, узети последњи комад хлеба од својих гладних уста – и са божанском великодушношћу сиромашног обрадоваће вас, најдрагоценијег госта из слатке Русије. Молећи се Богу кога спомињу у молитви пре своје деце? – Русију … нас толико мало воле уопште и тако мало поштују… а још мање треба да ценимо ову нежну и поверљиву љубав: у њој је залог не само српског, већ и нашег обновљења”.
Русија је од почетка XVIII века заштитила Србију, помагала да се ослободи турског ига, представљала њене интересе у високим европским дипломатским круговима, помагала оружјем и храном, подржавала цркву, обучавала официре, примала избеглице и пресељенике на својој територији. И управо то Срби памте, сматрајући да су наше судбине јединствене, а душе сродне.
Србија је земља невероватна: воли напредак, али је увек одржавала своје историјске традиције и чувала обичаје. У Србији се још увек може говорити о традицији породичних односа, о поштовању православних празника и обредима венчања, крштења и провода у војску. У земљи има много средњовековних манастира, добро одржаваних и поштованих. Недалеко од Белграда раширило се взгорје Фрушка Гора, названо светом земљом због сакралних места која су тамо постојала, изграђених у различитим временима педесет манастира. Фрушка-Гора се “сећа” цивилизације чија је старост скоро 100.000 година. Српски манастири су јединствено богатство народне историје и културе. Посета манастирима Студеница, Жича, Сопочани (XIIXIII век) увек је празник за душу и срце. У Србији има много планинских курорта са изворима минералне воде, лековитим ваздухом и неповторивом резервативном природом. Изненадиће Вас нетакнуте храстове и борове шуме, планинске падине посуте цвећем, водопади, пећине. У последње време многи туристи желе да посете село које је изградио познати режисер Емир Кустурица за један од својих филмова, али је постало место ходочашћа љубитеља старине и сеоског живота.
Једна необјашњива појава повезана је са овом земљом – Руси који су дошли у Србију увек прихватају осећај припадности ономе што се овде дешава, осећај сродства душа и међусобног разумевања. Сличност језика доноси лакоћу и радост комуникације. Срби имају сјајан смисао за хумор, воле пријатеље да се добро потчињу, отворени су и хлебни. У Србији воле националне плесове и песме, без њих не иде ни један празник, ни једна гозба. Овде се весело славе празници вина и ракије, печеног меса и колбаса, жетве слива и грожђа. Саветујем вам да се повежете са сеоским туризмом: управо у српским селима ћете осетити дух народа, његову културу и традицију, пробати нестале са европских тржишта природне месне и млечне производе и јела од њих.
Моја посебна љубав је гостољубиви Београд. Као и сваки главни град, овај град позива стручњаке у своје библиотеке, архиве, музеје, туристе у галерије, позоришта и концертне Соле, на екскурзије по рекама Дунају и Саве, по средњовековној тврђави Калемегдан, у храмове и катедрале. Међутим, град има још једну карактеристику – осећај вечног празника у радним данима, викендом и по свим временским условима. Можда је то због увек испуњених кафића на отвореном, можда због осмеха на лицима пролазника, или можда због јаког сунца и радосних очију.
Не могу а да не поменем још једну невероватну особину српске културе и живота. Кроз векове Срби су носили посебну културу кафића и ресторана. Бити конобар и угоститељ овде је престижно, то обично раде мушкарци. Увек се понашају као гостољубиви домаћини којима су дошли најскупљи гости. Дочекаће Вас и провести са осмехом, чак и ако сте наручили само чашу воде или шољу кафе. Због тога ћете у Београду сигурно понудити обилазак чувене улице Скадарлија, где се налази много старих ресторана који су преживели још од 19.века. Овде су се увек окупљали уметници и музичари, писци и песници, гурмани и љубитељи укусних вина. Ресторани чувају стара имена и привлаче госте својом оригиналношћу – “Три шешира” (1864), “два јелена”, “Два бела голуба”,”некад су били дани”…
Последњих година Београд је, као и други градови и села у земљи, претрпео много туге, није успео да зацели све ране, обоји фасаде кућа, али оптимизам и радосна перцепција живота обичних људи неће дозволити да се било који посетилац осећа нелагодно и обесхрабрено, фрустрирано или тужно.
Данас је овде мирно и мирно, дођите и откријте свет добрих пријатеља и искреног гостопримства.
