Требиње је родина хероја, мученика и песника, три најчистије капи људске крви. Овај историјски град је одувек био мали, али поносан предстража отаџбине и посвећени чувар вере у наш идеал и нашу мисију.
Краљ Александар Карагеоргијевич
Мало Руса се може похвалити да је било у Републици Српској. У међувремену, ова земља има огроман потенцијал за развој туризма, и ту је све да се допадне нашим сународницима. Редакција почиње серију публикација о градовима Републике Српске, које ће оставити незаборавно искуство.
Арсланагићев Мост
Проћи кроз Требињу значи проћи кроз вековну историју, заиста осетити да векови на Балкану не теку један за другим, већ коегзистирају, налазе се у коекзистенцији. Град, који се простире на периферији требињског поља, стоји на реци Требишнице, украшеној разноврсним мостовима. Сваки мост говори о одређеном историјском периоду града. Овде је све прожето духом древности, а посебно је присутно у називима квартала Требиња, сведочећи о древној историји града. Лепота Требиње је драматична лепота одражавања камена, чистоће реке и сјаја неба.
Посебност Требиње настаје огромним бројем сунчаних дана и мирисом Блиског Средоземног мора, који граду даје чудан додир и атмосферу празника у дугим летњим данима. Река Требишница, највећа крашка река у Европи, иако обуздана, и даље тече Требињом, поносна на бившу славу. Богата историја града сеже дубоко у прошлост и њен пулс се може осетити испод зидина Старог града, на ископавањима манастира Тврдош, у пећинама препуним херцеговачког крша, од којих је једна из доброг разлога названа именом апостола Павла из Тарса…
Са градом је повезан живот Светог Василија Тврдошског и Острожског, рођеног у селу Мрконичи близу Требиња. На темељима родне куће овог великог човека Божијег изграђен је храм (налази се десно од пута, ако се вози са стране Требиња, а лево од пута налази се црква Светог Николаја, где је крштен светитељ). Упознавање са Требињом подразумева посебну перцепцију времена – нема журбе, немира и вреве. Све се мери вечношћу и каменом као њеном метафором. Послеполудни мир је свето поштован и ненарушив, јер је сваки тренутак драгоцен и јединствен, и треба га живети.
Осим храмова, слична свест о вечности одише и најпознатијим мостом у Требињу мостом Арсланагича, стројнијом верзијом моста у Вишеграду (Зено Попович), сјајним сведоком историје. Овај мост, донација познатог великог везира Мехмеда-паше Соколлу, као и његов познатији брат, носи на себи отисак Дума великог визира, његових размишљања о свету и месту човека у стварању. Представља материјализацију његових сумњи, одлука, стрепњи, планова…
Ко год је пре доласка у Требиње посетио Свету Земљу, приметиће сличност ландшафта, драматичну лепоту планина и брда, штитом околних Требиња, али му ипак не дају мир. Због свог посебног географског положаја, град у подножју Леутара (правилно име планине је Леутар или Левтар, али у уобичајеној употреби најраспрострањеније име Леотар) не може се похвалити недостатком ратова и побуна, и зато цени мир једнако високо као и слободу – мир, схваћен као божји дар, у којем треба уживати у највећој мери. Један од главних симбола града је Споменик ослободиоцима Требиња, који се налази у центру, на требинском тржишту. То је дар Јована Дучића, најпознатијег становника Требиње, великог српског песника, првог амбасадора у историји Краљевине Југославије. Дучић, потомак по линији брата познатог графа Савве Владиславича Рагузинског, саветника Петра Великог, био је први који је написао књигу о њему. Требињске стазе слободе, места борбене славе налазе се у центру града, где су постављени Споменик ослободиоцима, Споменик палим борцима и жртвама фашизма током Другог светског рата и споменик заштитницима Требиња 1991.-1996. године.
Ходати Требињом значи ходати и молитвеним стазама у близини православних светилишта, којима обилује град и околина (елоквентни сведоци антике Српске Травуније): у центру стоји катедрала Блажене Девице Марије, а у Старом граду две џамије: џамија Осман-Паше и џамија султана Ахмеда – царска џамија. Они говоре о сусрету култура и цивилизација, као и о границама бивших империја…
Херцеговачка Грачаница, која не чува источни део града, омиљено је место молитвеног обожавања у источној Херцеговини. Изграђена је у складу са жељом Јована Дучића, коју је изрекао у свом завету: да буде сахрањен на једном од брда која окружују Требиње, у цркви сличној “оној на Косову”. Као копија косовске Грачанице, она је постала симбол (попут горе Ловчен, на којој почива “најмудрија глава српска” Петар II Петрович Негош), који одражава свесрпску историју и жељу за уједињењем српског етноса. Његош и Дучић су повезани многим нитима, од којих је једна споменик Његошу под сенком платана у Требињу. То је први споменик подигнут у част Негоша, један од многих Дучићевих поклона “слатком Требињу”. Насупрот споменика Његошу постављен је споменик Дучићу као симбол “стазе дуж пута” за будуће генерације.
Храм Преображења Господњег налази се у парку Јована Дучића и комбинује романски, готички и византијски стил. У притвору Сабора, изнад врата, под цитатом из Христовог поручења апостолима, налазе се два натписа. Једна од њих сведочи о великој улози Русије у српским земљама, а друга је оријентир, историософски показатељ места Требиња у Српској топографији. На левој страни је написан захвалнички натпис,” сећање благодатна ” грофу Савви Владиславичу, прослављеном Србину, Херцеговцу рођеном у Јасенику близу Гацка, једној од највећих фигура у историји “Трећег Рима”, тајном саветнику Петра Великог, за његове активности на ослобађању Балкана. С десне стране речи краља Александра Карагеоргијевича: Требиње родина хероја, мученика и песника, три најчистије капи људске крви. Овај историјски град је одувек био мали, али поносан предстража отаџбине и посвећени чувар вере у наш идеал и нашу мисију.
Монастыр Успени Пресвете Богородице Тврдош прича о историји српске старине и бурним временима требињског краја. Изграђен је на скалама у Тврдошу, на десној обали реке Требишница, четири километра западно од Требиња. Према предању, манастир Тврдош основали су свети император Константин и његова мајка Елена. Уништен и запуштен због неблагопријатних околности, био је узет на бригу српског краља Милутина. Капитални ремонт манастира је извршио митрополит требињски Виссарион I 1509.године, али током турско-венецијанског рата 1694. године Венецијанци су разнели цркву и манастир, постављајући пороховни налог. Познати археолог Џорџ Јанкович је открио: “у Тврдошу је утврђено да скелети монаха и митрополита Херцеговине XVIXVII века припадају претежно илиријцима, и да неки наши (и руски) савремени фамилије имају илиријско порекло”. Руска “Повеста временских година” добија херцеговинско-Српски наставак у истраживањима која указују на историјску преемственост и просторно јединство Славяна општеславенско порекло у Подунавију у праисторијским временима. Библијска атмосфера херцеговачког краја нашла је свој посебан израз у планини Леотар. Уздижући се изнад града, убрзавајући свој врх у непознате далије, она отвара перспективу у друге светове и пробуђује дубоке мисли. Нигде у Херцеговини планински врхови не представљају такву хармонију боја у зрацима залазећег сунца.
О унутрашњој снази хришћанске љубави која живи у Требињцима и која их је подржавала током многих година турске окупације, писао је руски консул Александар Федорович Гилфердинг након посете познатом манастиру Дужи, приходу манастира Тврдош. Манастир Дужи је био уточиште монаха из Тврдоша у тешким временима и у одређено време био је средиште духовног, културног, националног и ослободилачког духа. Током путовања 1857.године из Дубровника у Сарајево, овај руски консул, који је имао разноврсне интересе, осећајући дах векова, изван камена, живо и дубоко, како је мало ко успео, писао је у својим белешкама о околностима, пејзажима и људима тог времена и српском погледу на Русију. Године 1926.у манастир Дужи су стигли и руски монаси, који су оставили дубок траг и мучеништвом завршили свој земаљски пут. У манастиру Дужи чува се и честица чесног крста и део мошти Светог Нектарија.
Путник из Русије који посећује Требиње мора да обиђе тврђаву Клобук на путу од Никшића до Требиња. Због свог положаја, Клобук је био вековна веза српских земаља. У хаосу светских догађаја, након закључења тилзитског мира 25.јуна 1807. године, када су Руси почели да се евакуишу из Бокија (оставили су га 14. августа 1807. године) Французи су почели припреме за заузимање региона. И тада је Негош (Петар I Петрович Негош, митрополит Цетински и светски владика Црне Горе) одлучио да искористи шансу да побољша положај Црне Горе у вечном конфликту са Турцима, и замолио руске трупе које су остале на обали залива да помогну у заузимању тврђаве Клобук. Осада је трајала од 7.до 16. јула 1807. године, али су на помоћ браниоцима тврђаве дошле француске војске које је генерал Мармон послао из Дубровника. Руси и Срби су се повукли. Притом је на месту где је стајао руски логор остало, по сећањима савременика, неколико стотина гробница.
Нажалост, о храбрости српских и руских хероја ове битке још увек се мало зна у Русији, упркос томе што је у новембру 2021.године у близини руског поља постављена меморијална плоча у сећање на руске ратнике чији остаци почивају овде (инициатор постављања меморијалне плоче је био председник Руско-српског фонда културе и наслеђа Наталија Шатилина). Укратко, град је достојан да га види својим очима, прошетајте улицама које су задржале арому времена и научите нове странице приче за себе. А ако вам се укаже прилика, свакако је искористите!
У најближим собама прочитајте: “градови које вреди видети”, “сеоски туризам, и са чиме га једу” “необичне руте Републике Српске”.
Милана Бабић, Балканска дипломата
