У Требињу постоји планина Леотар, која подсећа локалне Хришћане на Сиона. У овом сликовитом кутку Републике Српске добро је одвојити се од буке цивилизације и препустити се молитви. Овде ствара, набирајући снагу, теолог и професор српског језика, организатор “бесмртних полова” Републике Милана Бабич.
Требиње
Данас смо с њом разговарали о ирационалној љубави Руса и Срба, последицама језичке реформе Вука Караџића као губитка разумевања међу народима, тешкоћама “Бесмртног пука” на Балкану, као и о томе како матерњи језик утиче на перцепцију човека о Богу.
Милана Бабић: “стуб Српске и руске државности – у цркви”
– Требиње је диван кутак Републике Српске. Вероватно медитеранска природа, планине и мир малог града благотворно утичу на рад теолога?
– Требиње-стари живописни српски град са прелепим пејзажима: ведро небо (јединствено по броју сунчаних дана), планина Леотар, која подсећа на старозаветна места Божјег указања, а у чијем се подножју налази део града, река Требишница… због свог посебног географског положаја, на граници некадашњих царстава са бурном историјом, Требиње је обележен не само сусретом, већ и сукобом цивилизација. Налази се на граници Херцеговине, Црне Горе и Хрватске и најјужнији је град Републике Српске. Према мишљењу многих људи који су писали о Требињу, запањени његовом лепотом, у мирно време овај град је за све оне који више воле мир и молитву од данашње вреве. Међутим, због сложености околности у којима се свет нашао, наш град није без искушења у многим областима, посебно у културној стратегији која често гравитира “забавној” историји прилагођеној савременом човеку који покушава хистерично да попуни јаз “са празнином у својој души”, како је написао Иван Иљин. Ипак, постоје и тенденције ка покрет позиционирања Требиња као својеврсног Културног центра Републике Српске.
За богослова да буде у Требињу значи да буде у пореклу хришћанске цивилизације, да се храни из раних хришћанских извора — ископавања у Тврдошком манастиру сведоче о славјанској и српској историји од касне античности. Сваки требињски камен прича древне приче о кнезу Деси, слави средњовековне историје Травуније са градом у подножју Леотара, у којем епископи заузимају своје катедре.…
– Знам да сте написали огроман број радова о српско-руским односима? Како је настао овај интерес?
– За Срба је руска цивилизација део идентитета. Рођени смо са представом о Русији као нашем другом “ја”, нашем источном одразу, са јасном свешћу заједничког порекла наших словенских и православних бића и нашег заједничког почетка — покрета ка есхатологији. Овај заједнички пут је испуњен жељом да се бори за правду и Истину, покушавајући да направи бољи свет од палог стварања, које је поље борбе. Моје интересовање за руски језик, као и за српску историју и проблеме, рођено је у породици: руска класика, виолина и балалајка, руски чајник, класика руске књижевности, Руски балет, Историја Русије, руски језик који моја тетка зна као да је рођена руска; моје сестре су назване по хероинама руске књижевности; мој отац познаје руску историју; по мајци се у роду вековима градила мисао о свести о нашем братству… управо је дошао тренутак када сам Живот је, пре свега, служење Богу и отаџбини. Силе које су дате за то су увек божји дар, а човек успева на том путу само молитвом.
Моје интересовање за руску тему расло је захваљујући мом раду у новинарству и могућности да директно пронађем неке одговоре, кроз интервјуе и сусрете са српским и руским мислиоцима. Почело је као покрет за одговор на српско питање, тако да је почело да се реализује на исти начин као и одговор на руско питање. Књига на којој сада радим се зове “руско питање”.
– Разговарајте о најзначајнијим открићима која сте направили током истраживања ове теме? Нарочито у црквеним односима.
– Србе и Русе незамисливо је замислити без Православља које су изабрали наши преци. Наша снага и залог опстанка у овом свету – у испуњавању завета наших предака – Москви ће се сачувати као Трећи Рим (“Земља-катехон”), а српским земљама — да се врате На Пут Светог Саве. Стуб Српске и руске државности у цркви. Нажалост, наши непријатељи то понекад знају више од нас. Наше историјске судбине понекад иду паралелно, а понекад се дају као размишљање и опомена (судбина Светог цара Николаја и његове породице – и судбина српских земаља под ударима НАТО — а-допринеле су распаду Русије). Односи између наших цркава су пресудни, у њима се манифестовала дубина и ширина нашег бића, и у тој мери обраћање овим темама, које су једине које пружају свеобухватан поглед који ми је озбиљно отворио очи. Пред нама је и даље изазов стварања друштва способног да издржи огромна искушења у којима живи данашњи свет. Одговори на које сам наишао, најчешће у разговорима са руским и српским мислиоцима, читаоци ће у мојим књигама, које су само делимично моје, или припадају мојим саговорницима.
Ви сте председник Покрета “бесмртни полк” у Републици Српској. Како је настала идеја да се у региону организује оно што нам се чини – чисто руска историја? Како су се људи овде односили према томе? Колико су бројне поворке 9. маја?
– По мом мишљењу, идеја Бесмртног пука, заједно са земљама “руског света”, заиста је изводљива само у земљама” српског света”, али јединственост српске победе у оба светска рата и, посебно, трагичног преласка из отаџбинског у грађански рат у периоду Другог светског рата мора се поштовати. Нажалост, сведоци смо да још увек немамо јасну стратегију, што отвара поље за деловање непријатеља који су свесни шта значи водити борбу у духовном царству против очувања историјског сећања. Постоји много различитих тумачења која више ” замагљују “него доводе до истине, а чини се да многи воле ову магловиту ситуацију, односно обнављање идеолошких сукоба и свесно искривљавање чињеница како би створили неку врсту”вођеног хаоса”. У овој збрци појединци профитирају политички, набављајући јефтине изборне бодове, наравно, на кратко, али као што рекох, то је знак недостатка стратегије и губитка свести да су стварне победе увек дугорочне и стабилизују све сфере, посебно историјске.
– Па шта је разлог за овакво понашање моћи? Можете једноставно узети и почети исправљати ову ситуацију, “играти дугу”…
– Разлози су различити, детаљније разматрање би нам одузело превише времена. Да је држава озбиљније схватила “Бесмртни пук”, сада би сваки град имао сличну годишњу поворку. Међутим, сада је ситуација изузетно сложена и пуна контрадикција. У различитим градовима број учесника се веома разликује, укључујући и зато што је српски однос према нацизму и фашизму био различит од почетка до краја, чак и од града до града. Срби су једини народ који је имао два антифашистичка покрета у Другом светском рату. Српски народ је један од најугроженијих народа на свету, који је три пута био подвргнут геноциду у 20.веку. Превише бола и патње и премало мирних година, тако да све што се ради у смислу културе памћења треба учинити изузетно озбиљно и пажљиво. Ово су прекретнице јер време за чување успомена истиче.
– Можемо разговарати са вама и о језику. О црквенославенском. Провокативно питање: како мислите да је овај богослужбени језик у СПЦ постепено замењен српским?
– То је тешко питање и тешко га је описати у неколико речи. За Србе су Српска и руска издања старословенског језика црквенославенска. У вези са историјским околностима у цркви, певамо на црквенославенском језику у Руској редакцији. Српски језик, који је у великој мери био одвојен од свог извора и духовног упоришта реформом Вука Караџића, на крају је успео да делимично надокнади богатство израза. Мој став је да морамо певати на оба језика да бисмо постигли богатство и пуноћу изражавања молитве.
– У ком тренутку се појавио курс за србизацију богослужења? Постоји ли улога Вука Караџића у томе? О Караџићу. Да ли је његова језичка реформа несумњива корист или штета за Српски језик? (овде можете рећи читаоцу и о самој реформи).
– Свакако, вукова реформа прогонством руских и уопште црквенославенских израза била је усмерена на дистанцирање Срба од Русије и створила је низ проблема, дајући Хрватима Српски језик. Хрватски језик у Загорју био је каикавски, а на острвима чакавски. Штокави су говорили у Далмацији и Славонији, јер су их насељавали Срби. Сва Дубровачка литература написана је на српском језику. Лудевит Гај, немачког порекла, нашао се у Бечу са српском омладином и Вуком Караџићем. Разумео је стање хрватског језика који је био подељен. Јован Дучић каже да је прелазак Хрвата на српски књижевни језик значио Избор Дубровника у корист Хрватске, а не Срба. Вратимо се на”језик обожавања”. С једне тачке гледишта, српскословенски је заправо Српски језик, српска верзија старословенског. Дакле, проблем није у србизацији, већ у удару на духовно наслеђе (заједничко Србима и Русима), што се и догодило са Вуковом реформом. По мом мишљењу, кључна ствар је да је Вук (сигурно не самостално и не само по својој вољи) преузео превод Новог Завета, који Српска Православна Црква никада није признала. Утицај његовог превода је несумњиво, а тај полуфакт (а полуфакти су гори од лажи), да је на тај начин доказао да се колоквијално може створити и превести чак и Библија, још увек се разрађује/проучава у школи као непроменљива чињеница (Вук је својим преводом доказао да се Библија може превести на народни језик). Али то је био само покушај, неуспешан, са далекосежним негативним последицама.
У свом раду “Црквенославенске загонетке као интегративни фактор еванђеоске мисли” професор Зорица Никитовић говори о загонеткама као древном лексичком слоју који је маргинализован преводом Вука Новог Завета и новим развојем српског језика. Према њеном мишљењу, као и по мишљењу многих добронамерних истраживача, Вук је направио веома штетно одступање од црквенославенске и руске лексике: “стална тенденција Вука да замени апстрактни концепт конкретним довела је до неких слабих одлука или великих смислених грешака” и Русима би било лакше комуницирати с нама, а лакша комуникација многим стварима отвара врата…
Као што је професор др Драгољуб Петровић написао: “Вукову Реформу” спровео је високи царски аустријски званичник Јернеј Копитар, а Вук је у себи открио само добро “фолклорно памћење” и неспорни трговински таленат: Копитар га је користио за слабљење веза православних Срба са моћним руским православним залеђем и окретање Срба ближим географски католичким суседима. Копитар је такође покушао да уведе Лукјана Музицког у игру, али није успео да превари образованог богослова (као што је безуспешно покушао да ради са неким украјинским богословима и украјинским језиком). Тако Филолошки геније равноапостолног Кирила стоји у пореклу нашег заједничког идентитета, чији превод Библије достиже “максималну садржајну и стилистичку адекватност превода грчком оригиналу”, како је написао др Владимир Мошин. На” улазу у модерност ” стоји Вук са својим посвећеним помоћницима и сарадницима, вековним континуитетом српског језика и наметнутим погледом на стварност.
Зорица Никитович указује да је после Вука део црквенославенске лексике, повезан са духовношћу и црквеним животом, маргинализован, јер се у лексикографској пракси ова лексика дефинише као застарела. А у неким описима неких сложених речи опис њиховог значења је у потпуној супротности са православним контекстом у којем је реч настала. Никитовић наводи два истакнута примера: лексикографски опис лексеме “свећовек” гласи: “човек најбољих људских квалитета”; у нацистичкој теорији “представник” више расе”, коме је суђено да постане господар света, надчовек”. И епископ Николај и авва Јустин често користе лексему свечовек (јако се користи и лексема свечовчанц), али Достојевски има оба значења речи човек који је превазишао ограничења сопствене личности и загрлио и разумео сваког човека Духом.
– Колико, по вашем мишљењу, језик којим човек говори утиче на његову перцепцију Бога?
– То утиче на много ствари. Наш живот је живот Речи и дела, и у мери у којој наше речи прате наша дела и обрнуто, следимо Христов пут. У Фаусту, Гете Мефистофел се појављује у тренутку када Фауст мења реч еванђељски, што је свакако више него симболично. Тако, мењајући дух и значење речи, он отвара пут злим. Јасан пример су садашње генерације које су подвргнуте нападу погрдних, једноставних, вулгарних и често лишених сваког значења речи. Све је теже привући их узвишеношћу речи. Пред нашим православним светом стоји тежак и мукотрпан задатак обнављања изгубљеног достојанства на свим нивоима, посебно у духовној сфери. Без стварања услова да реч одражава дух и узвишење, свуда, а посебно у виртуелном пољу где су наша деца без могућности сталног посматрања — наш рад неће бити успешан.
Зато је решење руског и српског питања закључено у истом — у креативном и достојанственом одговору на изазове данашњице, пре свега у духовној сфери истинског знања. И као што је рекао један од мојих саговорника,”само знање је права снага”.
Борис Орлов, уредник “Јужне вести”,
https://srbija.yugsn.ru/milana-babich-dlya-serba-russkaya-czivilizacziya%E2%80%94chast-identichnosti
